Кada je krenuo na upis u šabačku Gimnaziju, sada već daleke 1968. godine, Milosav Mastalović Mile iz Drenovca odneo je kod sajdžije budilnik na popravku. Dok je majstor otvarao sat, četrnaestogodišnji Mile je virio i gledao spretne ruke kako rade. Očima je pratio svaki njegov pokret, a kada ga je sajdžija upitao da li bi hteo da uči zanat, bez razmišljanja je pristao.
-Svideo mi se jako taj zanat, pa sam odmah otišao u Gimnaziju, uzeo svoja dokumenta i upisao se u Školu učenika u privredi. Кad sam došao kući i saopštio svoju odluku, stric me ošamario, a moji roditelji nisu govorili sa mnom nedelju dana. Ipak, to me nije obeshrabrilo, nego sam već sutradan krenuo u Šabac da učim zanat. Razmišljao sam i o tome da ću na taj način omogućiti svom mlađem bratu da može nastaviti dalje školovanje, s obzirom da otac ne bi mogao finansirati oba sina na školovanju. Čim sam završio zanat otišao sam u Užice kod jednog majstora i tamo sam imao ortačku radnju, ali tamo nisam video neku perspektivu za sebe. Želeo sam da se osamostalim i 13. maja 1974. godine sam došao u Mačvansku Mitrovicu gde sam otvorio radnju i bio u njoj narednih pet godina. Na Svetog Jovana 1979. godine ušao sam u ovaj lokal u Sremskoj Mitrovici, u Puškinovoj ulici gde i danas radim, evo skoro već pune 44 godine – ovako o svom životnom putu priča časovničar Mile iz Sremske Mitrovice.
Iako je sa 40 godina radnog staža otišao u zvaničnu penziju, ipak je nastavio i dalje da se bavi ovim zanatom od koga živi već više od pola veka. Кaže da je ostao jedini sajdžija u Sremskom okrugu, jer su svi drugi samo trgovci. Mile ima i naslednike u poslu, to su sin Đorđe i unuk Ognjen, tako da se ne plaši za budućnost svoje radnje.
-Meni je lepše u radnji nego kod kuće, jer volim da budem sa ljudima. Ustajem svako jutro rano, u radnju dolazim u pola sedam, najpre očistim ulicu pa krenem sa poslom, a onda u dva sata dolazi sin da me zameni. Ja odem do kuće da se malo odmorim, pa se ponovo vratim u radnju, tako da je prosek mog radnog vremena 12 sati dnevno, čak i vikendom. Osim sina, zanat je dosta naučio i unuk, dok je unuka otišla u sportske vode. Trenira kajak, član je kadetske reprezentacije Srbije i veoma sam ponosan na nju i njene sportske uspehe – kaže Mile.
Za dobrog sajdžiju su, kaže majstor Mile, potrebni ljubav, strpljenje, mirnoća i sigurna ruka. A da on to sve poseduje, potvrđuje uvek puna radnja mušterija. Uglavnom donose na popravku satove, a to je ujedno i prilika da malo popričaju i našale se, jer majstor Mile voli kada u radnji vlada vesela i pozitivna atmosfera, bez ružnih reči i uvreda.
Sanja Mihajlović
