Piše: Jovana Trivunović, kustos istoričar Muzeja Srema
Sela na “granici”
I mada je Viktor Tomić ostavio zaista krvav trag u Sremu, njegov pokolj nije bio jedini užas koji je tokom 1942. godine zadesio savsko-dunavsku ravnicu, pošto su zločini vršeni konstantno i pre i nakon njegovog dolaska. Zbog toga, da bi se stekla potpuna slika stradanja, potrebno je izvršiti dublju sondažu genocida. Ovom prilikom, odabrali smo kao studiju slučaja sela u Sremskoj Mitrovici, a kao primarni izvor analize uzeli smo popis žrtava kojim raspolaže Muzej žrtava genocida. Time smo zapravo pokušali da dopunimo istraživanje Jovana Udickog koji se u svojoj „Spomenici“ koji su priredili i objavili, bavio isključivo Sremskom Mitrovicom.
Prema ovom dokumentu, ukupan broj lica koja su izgubila život tokom 1942. godine u mitrovačkim selima (ne računajući Mačvu koja se tada nalazila van okvira NDH) iznosi 1.832. Podeljena po selima struktura žrtava je sledeća: Bešenovo 57; Bosut 226; Čalma 136; Divoš 177; Grgurevci 294; Jarak 36; Kuzmin 38; Laćarak 60; Ležimir 242; Manđelos 84; Martinci 54; Šašinci 14; Šišatovac 22; Sremska Rača 323; Stara Bingula 3 i Šuljam 36.
Već prvi pogled na iznete brojke govori o neujednačnosti stradanja, pa se tako zapaža da su znatno više žrtava podnela ona sela koja se nalaze uz (današnju) granicu, kao što su Bosut i Sremska Rača, koja su služila ne samo kao uporišta tamošnjih partizana, već i kao frekventno područje preko kojeg su partizani prelazili u Bosnu, vraćali se iz nje u Srem, ali i kao put kojim su u Srem dolazile i okupacione vojske. O tome između ostalog svedoči i veliki zločin koji je u ova dva sela 1944. izvršila Handžar divizija, a što se odrazilo i na ukupni odnos žrtava koje se u ovim selima mogu podeliti na žrtve iz 1942, kada su mahom ubijani Romi i to u Jasenovcu, i na žrtve iz 1944. kada je ubijano mahom domicilno stanovništvo.
Kada već govorimo o ovim selima, interesantan je primer Bosuta. Naravno to „interesantan“ treba shvatiti krajnje uslovno, pošto je prilično težak i mučan. Ovo pogranično selo dalo je u 1942. čak 229 žrtava i one su direktna posledica geografije (već spomenuto pitanje granice) i etnčke strukture (značajan procenat romskog stanovništva). O prvom faktoru smo već nešto i rekli, dok se drugi otrkiva kada uđemo u dublju analizu. No, pre toga, važno je istaći da su likvidacije bile neselktivne, što pokazuje podatak da je ubijeno 114 muškaraca i 115 žena, dakle nema reči o tome da su ubijani ljudi „pod oružjem“ mada, čak i kada naiđemo na bilo koji dokument koji govori o baš takvim ljudima, sve treba prihvatiti sa posebnom rezervom, jer se obično radi o aktima koji su imali za cilj da opravdaju genocidnu nameru.
Da se radi o civilima i da nema nikakve selektivnosti, u slučaju Bosuta, svedoči i sledeći podatak. Naime, struktura uzrasta ubijenih pokazuje da je u rasponu od 0 do 9 godina likvidirano čak 94 osobe, a od 10 do 19 godina 49, što ukupno čini 143, dakle više od polovine. Od 20 do 60 godina, da uzmemo da se tu radi o najsposobnijem stanovništvu i onom koje već ulazi u poznu životnu dob, imamo 61 lice, i svega nekolicina žrtava su lica u rasponu između 60 i 80 godina.
Nacionalna struktura ubijenih pokazuje da su najviše stradali Romi, čak njih 100, što se uklapa u tezu o neselktivnosti. Poznato je da su u NDH Romi bili van svakog zakonskog okvira, da su odvođeni u logore masovno, u racijama, što se po svemu sudeći desilo i u Sremskoj Rači. Ako tome dodamo i činjenicu da su Romi malo stradavali kao borci, onda teza o ubijanju „ljudi pod oružjem“ potpuno pada u vodu. Te 1942. u Bosutu je ubijeno 89 Srba, 3 Hrvata i 37 „ostalih“, odnosno lica čija nacionalna pripadnost nije navedena u popisniku, ali osnovano pretpostavljamo da su upravo Romi ili Srbi.
Da se radi o racijama, svedoči i podatak da je čak 217 lica oterano u Jasenovac. Poznato je da je tokom svoje akcije i neposredno pred njeno okončanje, Viktor Tomić masovno odvodio Rome u logore, što se slaže sa podatkom koji smo izneli. Sa ovim podatkom treba upariti i dva lica ubijena u borbama, što samo potvrđuje tezu o neselktivnosti i masovnim ubistvima civila. Jer nije nemoguće da je neko od 217 spomenutih lica zaista bilo sa oružjem u rukama, ali su i u tom slučaju ubijeni kao zarobljenici, dakle opet bez oružja.
Na kraju značajno je istaći i to da su u 221 slučaju egzekutori bile ustaše. Ovo je važno istaći tim pre što je zvanični narativ u našoj istoriografiji da su zločine u Sremu činili Nemci ili ustaše i Nemci, a ovde vidimo potpuno drugačiju situaciju. Moje istraživanje još uvek nije gotovo, ali mogu slobodno reći da, izuzev slučaja u Grgurevcima, svuda su mahom ubice bile upravo ustaše.
Još jedna značajna stvar jeste činjenica da su likvidacije vršene uz budno oko države, po pravu i propisu, uz poštovanje svih zakonskih propisa. Mislim da ništa bolje ne svedoči o genocidnosti NDH od te činjenice. Ona definitivno nije bila „tzv“, već prava država koja je imala samo jedan cilj, da istrebi što je moguće više „svojih neprijatelja“, pre svih Srbe, Rome i Jevreje.
*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
