Da bi ljudski život bio ispunjen, najvažnije stvari su zapravo one sporedne. Svako od nas, čime god se bavio, ima neka svoja interesovanja i upravo svaki naš hobi je nešto što nas čini srećnim. A, kada hobi preraste u strast, reklo bi se, nebo je granica!
Mitrovčanin Đorđe Rakić, nakon što je odškolovao decu i završio radni vek kao jedan od prvih beogradskih ugostitelja na vodi, vratio se u svoj rodni grad, u staru porodičnu kuću u Starom šoru, i zajedno sa bratom Božidarom se posvetio staroj ljubavi.
Još kao dete, zavoleo je starine, čije sakupljanje je postala njegova najveća strast.
-Gajim ogromnu ljubav prema starim stvarima. Skupljam ih i čuvam, a još iz priča svojih roditelja sam saznao da je deda imao traktor na paru, da je početkom prošlog veka pokretao bioskop, a po dvorištu je uvek bilo starih mašina koje su ostale iza njega. Iako je dosta toga u početku podeljeno po familiji, brat i ja smo vremenom počeli te stvari da vraćamo nazad, a kući smo počeli da vraćamo prvobitni izgled – priča Đorđe.
Кako je interesovanje za starine vremenom samo raslo, u njihovoj kući vremenom je nastao pravi mali muzej, a, kako se priče po gradu uvek šire munjevitom brzinom, ljudi su i sami počeli da im donose razne predmete.
-Imamo dosta goblena, kao i knjiga koje ljudi, na primer, vade iz kontejnera. Sve su sortirane, tu su one komunističke, romani i slično. Prijateljica koja radi u biblioteci mi je sve to sortirala, i onda ima prilično uređen izbor. Tu je i stari escajg, tanjiri, sudovi. Prikupljam i muzičku opremu. Ma, gotovo sve. Na primer, grejemo se sa peći napravljenom između dva rata. To je neverovatno. Pošto je puna šamota, greje i kada se više ne loži – kaže Đorđe.
Lustera je, kada se kroči u dom Rakića, čini se, najviše. Ljudi ih, kaže naš sagovornik, masovno donose, jer više nisu u modi, a on ih restaurira i ponovo dovodi u funkciju. Tu su još stari satovi, svećnjaci, nameštaj, pa i tikve.
-Desi se da ljudi prodaju stan, pa izbacuju stare stvari, među kojima može da se pronađe mnogo toga značajnog. A nama je najinteresantnije ono napravljeno između dva rata. Dosta toga damo, ali i dobijemo u razmeni. Ponešto se kupi ili proda preko interneta. I, lično bih voleo da mogu da zadržim sve stvari koje sam sakupio, ali prosto, prostor je ograničen. Tako, neke stvari odlaze, a neke dolaze. Ali, jedno je sigurno, u kući će uvek ostati naša porodična ikona Svetog Nikole, stara preko 200 godina – ističe Rakić.
U njihov dom često svraćaju i ljudi kojima je potrebna poneka stara stvar, a, kako kaže, najviše se interesuju za nameštaj i stolove od starih šivaćih mašina, koji su danas postali vrlo popularni.
Takođe, u svojevrsnom “depou” brata Božidara, najinteresantnije su stvari vezane za stare, zaboravljene zanate, pa se među njegovim stvarima mogu pronaći obućarski, sarački, kolarski i drugi alati.
Rakići, kako kažu, sakupljanje antikviteta posmatraju ne samo kao hobi, već i kao svojevrsnu misiju očuvanja tradicije.
-Najveći cilj nam je da sačuvamo i negujemo našu tradiciju. Osim toga, čuvamo i uspomene, kojih se ljudi često, nesvesno rešavaju. Strašno je šta sve ljudi bacaju, a najstrašnije je to što su gotovo sve stvari koje bace zapravo nečije uspomene i svedoci nekog drugog vremena, koje je potrebno sačuvati – kaže Đorđe.
Za kraj, ističe da bi gradu na Savi verovatno dobro došao jedan svojevrstan sajam antikviteta, u okviru kog bi ljubitelji starina mogli da razmene svoje predmete, ali i iskustva.
-Mnogi ljudi imaju vredne stvari kod svojih kuća, ali im je, na primer, potrebna procena. Baš zato nam je potrebna neka vrsta sajma, koji bi pored ljubitelja antikviteta, okupio i procenitelje. Možda bi se, pored toga, tako i građani više zainteresovali za starine, kao i očuvanje lokalne tradicije – zaključuje.
N. Milošević
