Prodavnice nema, kafane nema. Ostala je samo velika škola, “u dlaku” ista kao i ona stara – samo što sada ima svega deset đaka
Subota, 22. mart 1969.
Od uske asfaltne trake odvaja se put ka tri kilometra udaljenom selu Bešenovo Prnjavor. Čini se da smo već prešli ta tri kilometra, ali od sela ni traga ni glasa; dokle pogled dopire vide se samo žućkaste padine Fruške gore, obasjane varljivim martovskim suncem. Odjednom, zemlja kao da se rascepila, dole, u dnu uske dolinice, ugledasmo kuće. Za minut automobil je stigao do školske zgrade i stao; dalje, između kuća, bila je samo razrovana zemlja koja je tek počela da se suši.
Mir se neki veliki spustio na ovo seoce. U vazduhu, koji miriše na proleće, razleže se samo guščje gakanje, kokodakanje i srdito blebetanje nekog ćurana. Od trojice musavih mališana doznajemo da u selu nema ni “dućana ni bircuza”, i da je učitelj sa đacima otišao na izlet. Učitelj Slobodan Jokić se, međutim, brzo vratio, pa smo pošli do Vlade Živkovića, predsednika Mesne zajednice. Vladu nismo našli, ali zato su tu bili Jovan Živković i Jovan Ercegovac, sekretar partijske organizacije.
Pričaju da je ovo selo pre rata imalo 109 domova, dve prodavnice, dve kafanice, školu. Za vreme rata bilo je ustaničko mesto, i neprijatelj ga je spalio. Кaže Jovan Živković:
“Spališe – sto odsto. Što nije moglo da izgori, minama su razrušili. Ni kamen na kamenu nije ostao…”
Mnoga su mesta za vreme rata spaljena, ali su, posle rata, iz pepela, sa zgarišta, nicala još veća i lepša naselja. Ovo selo nikada više nije uspelo da potpuno izraste na sopstvenom pepelu, iako je država bila spremna da svima sagradi kuće. Ali, mnogi su otišli u Jazak, Vrdnik, Velike Radince. Vratilo se samo trideset porodica. Jovan Živković je na prste izbrojao koliko sada kuća ima u selu: 37, ni manje ni više.
Prodavnice nema, kafane nema. Ostala je samo velika škola, “u dlaku” ista kao i ona stara – samo što sada ima svega deset đaka. Ali, meštani su uporni: neka bude samo jedan đak, školu ne daju.
Možda im je škola jedina uteha i dokaz – da su još uvek selo, a ne obično naselje, bez pravog imena i korena. I – škola ostaje. Više u znak poštovanja prema žrtvama ovog sela nego iz stvarne potrebe. Najposle, ni meštani ne moraju po lošem vremenu da pešače tri kilometra do Bešenova, i isto toliko nazad.
“Кakvu muku mučite sa komunalijama, zabavom?”
Učitelj Slobodan se čudi što selo ne izgradi stotinak metara tvrdog puta kroz selo kada im je kamen blizu, ali Jovan Živković ima drugačije mišljenje.
“Mogli bi dovesti kamen, ali put se ne gradi ako se samo on doveze. Stariji imaju volove i kola – ali mladi neće da rade, da grade. Malo ih, najposle, i ima. A šta da se uradi sa ovo malo jada od grada. Malo ih, najposle, i ima. A šta da se ovo malo jada od samodoprinosa?…”
Jovan Ercegovac priča da su imali salu sa televizorom, ali da nikada nije mogla da radi, zbog dva-tri mladića koji su znali da se u sali kockaju do zora, pa i da igraju – fudbal. Da se čovek bije sa njima, ne vredi, a za zatvor nisu – “zreli”. No, televizor će uskoro biti popravljen, i ta sala, čitaonica, koja se nalazi u školi, proradiće. Učitelj Slobodan Jokić kaže.
“Sada sam se i ja preselio, stanujem u školi, i mislim da nereda neće biti…”
Postoji ipak jedna nada da će ovo selo ponovo živnuti, da će nestati ovog mrtvila. Ovog proleća, naime, Beočinska fabrika cementa otvara u blizini sela “majdan”. Prema obećanjima, mnogi meštani će naći posao bilo u majdanu ili na izgradnji puta. A selo će takođe valjda dobiti put, prodavnicu, pa i – kafanicu. A onih desetak učenika u školi dobiće verovatno još nekoliko drugova, pa i drugi razred neće biti samo – jedan učenik!
Na rastanku, Stojan Ercegovac nam je objašnjavao da je selo pre rata imalo drukčiji raspored. Objašnjava gde su bile ulice.
“Eto, tu, kod bandere, bila je moja kuća…”
A sada – oko bandere samo trava i zemlja. Ni najmanjeg traga od zgrade, ni ciglice ni kamena. Jer, što nisu mogli spaliti, neprijateljski vojnici su uništavali eksplozivom. Da kamen na kamenu ne ostane. Ali selo je ipak niklo, na sopstvenom pepelu. Uskoro će po njemu opet odjekivati eksplozije. Biće to eksplozije rudara – a ne vojnika.
Svetozar Gavrić
Ovog proleća, naime, Beočinska fabrika cementa otvara u blizini sela “majdan”. Prema obećanjima, mnogi meštani će naći posao bilo u majdanu ili na izgradnji puta
