Jun se u Srbiji obeležava kao Nacionalni mesec donorstva, a tim povodom Udruženje bubrežnih invalida Sremska Mitrovica organizuje niz aktivnosti usmerenih na podizanje svesti o značaju donorstva i transplantacije organa. Jedna od prvih aktivnosti bilo je obeležavanje Nacionalnog dana donora, tokom kojeg je posebna pažnja posvećena Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa, koji je usvojila Vlada Republike Srbije. O predloženim zakonskim rešenjima, njihovom značaju za razvoj transplantacionog programa i pravima građana govorila je dr Ružica Jovanović, v.d. direktora Uprave za biomedicinu.
Predložene izmene zakona iz oblasti donorstva i transplantacije omogućavaju građanima da za života iskažu svoju volju o darivanju organa i tkiva nakon smrti, bilo kroz pristanak, bilo kroz protivljenje. Predviđeno je i formiranje dva registra u kojima će se evidentirati opredeljenje građana – jednog za one koji žele da budu donori i drugog za one koji se tome protive.
Osobama koje se opredele za darivanje izdavaće se donorske kartice, kao potvrda njihove odluke.
Kartice će izdavati Uprava za biomedicinu, dok će njihov izgled i način zaštite podataka biti uređeni posebnim pravilnikom Ministarstva zdravlja. Kako je istaknuto, nakon stupanja zakona na snagu biće uvedene nove donorske kartice, koje će zameniti ranije izdate dokumente.
Novim rešenjima preciznije se uređuje i odnos između za života izražene volje potencijalnog davaoca i prava članova njegove porodice. U slučajevima kada osoba nije ostavila važeću izjavu o darivanju ili protivljenju, odnosno kada je takvu izjavu opozvala, odluku o uzimanju organa ili tkiva nakon smrti mogu da donesu članovi porodice prema utvrđenom redosledu prvenstva: punoletno dete, supružnik ili vanbračni partner, roditelj, odnosno punoletni brat ili sestra preminulog. Prilikom donošenja odluke oni bi trebalo da se rukovode saznanjima o stavovima i željama koje je preminuli za života izražavao kada je reč o donorstvu.
Ukoliko nijedan član porodice ne stekne pravo da se izjasni o donorstvu preminule osobe, odluku može doneti etički odbor zdravstvene ustanove. Reč je o telu koje učestvuje u postupcima transplantacije i razmatra etička pitanja u vezi sa darivanjem organa, ćelija i tkiva. Njegove članove imenuje direktor ustanove na predlog stručnog saveta, a čine ga zdravstveni radnici i saradnici koji se u svom radu ističu poštovanjem profesionalnih i etičkih načela medicinske struke.
Predložena rešenja omogućavaju građanima da na jednostavan način evidentiraju svoju volju kada je reč o donorstvu. Oni koji žele da nakon smrti daruju organe ili tkiva moći će to da učine popunjavanjem odgovarajućeg obrasca, koji se predaje u domu zdravlja ili drugom nadležnom mestu za evidentiranje ovih podataka. Istim putem svoje opredeljenje mogu da iskažu i osobe koje se protive donorstvu, nakon čega će njihov stav biti unet u odgovarajući registar.
Kako je objašnjeno, podaci sadržani u registrima biće zaštićeni u skladu sa propisima koji uređuju oblast zaštite podataka o ličnosti. Način vođenja registara, njihov sadržaj, kao i tehničke i organizacione mere zaštite biće definisani posebnim aktima Ministarstva zdravlja.
Građani će u svakom trenutku moći da promene svoju odluku o donorstvu, s obzirom na to da se saglasnost za darivanje, kao i protivljenje donorstvu, mogu opozvati na isti način na koji su i dati. Podaci o licima upisanim u registre biće zaštićeni, a za njihovo vođenje i obradu biće nadležno Ministarstvo zdravlja, koje će imati ulogu rukovaoca podataka o ličnosti.
Govoreći o donorstvu, dr Jovanović je podsetila da je darivanje organa dobrovoljan, anoniman i besplatan čin kojim se nekome može spasiti ili značajno produžiti život. Istakla je da donori mogu biti žive osobe, najčešće bliski srodnici, ali i preminula lica koja su za života izrazila saglasnost za darivanje organa. Posebno je naglasila da je spasavanje života svakog pacijenta uvek prioritet lekara, te da se o mogućem donorstvu razmišlja tek nakon što su iscrpljene sve mogućnosti lečenja i kada je moždana smrt potvrđena strogo propisanim medicinskim procedurama. Takođe, objasnila je da materijalni status ne utiče na redosled za transplantaciju, već da se odluke donose na osnovu medicinskih kriterijuma, stepena hitnosti i podudarnosti između donora i primaoca. Transplantacija je, u mnogim slučajevima, jedina mogućnost lečenja pacijenata sa trajnim otkazivanjem vitalnih organa, zbog čega je povećanje broja donora od velikog značaja za razvoj transplantacionog programa u Srbiji.
D.T.
