Piše: Nemanja Milošević
Opet. I ovaj put, deca i nasilje. Ovaj problem je očigledno uzeo toliko maha, da ne može da prođe ni nedelju dana, a da se ne dogodi neka neprijatna situacija (da to tako nazovem). I desilo se. I to, ono najneprijatnije. Samoubistvo!
Čitavom zemljom, nedavno je odjeknula vest o samoubistvu dvadesetjednogodišnje jutjuberke (vlogerke, influenserke… meni je to sve isto). Navodno, na taj čin se odlučila zbog izloženosti bulingu, odnosno, konstantnom, u ovom slučaju verbalnom zlostavljanju na društvenim mrežama. Imala je, kažu, neku razmiricu sa onim likom što nam hipnotiše klince, pa su je njegove pristalice, valjda, dve godine vređale, omaložavale i ne znam šta već putem kojekakvih komentara i poruka. U jednom trenutku joj je, sudeći po vestima iz tabloida, dogorelo, pa je digla ruku na sebe.
Sama činjenica da je jedna mlada osoba sebi oduzela život, prilično je zabrinjavajuća, ali, iskreno, ovaj slučaj je samo jedna teška i morbidna opomena. Opomena da u ovom društvu, po pitanju nasilja u slučaju dece i mladih, još mnogo toga zabrinjava.
Pre svega, zapitaćemo se, odakle su isplivali toliki, deci omiljeni, jutjuberi, blogeri, vlogeri, influenseri i ostali -eri? Sa jedne strane, za to je nedvosmisleni krivac kulturni milje koji nam dolazi sa zapada (pretežno SAD-a), a koji obiluje nasiljem. Znate i sami, ako ste nekada gledali američke komedije, a verujem da jeste. Sigurno ste primetili da se njihov humor zasniva isključivo na verbalnom nasilju, odnosno, uvredama i omalovažavanju. Što i ne čudi, jer, setite se kako je njihova kultura sve do juče gledala na osobe druge boje kože. Istina, ne čudi, ali brine toliki njen uticaj na nas. Ne čudi zbog toga što su nam baš oni doneli internete i na njima konstantno plasiraju najuticajnije sadržaje. A, brine, jer vodi u destrukciju.
Sa one druge strane, pak, ta zapadna kultura nam je donela i liberalni kapitalizam, koji nas uči da ne trebamo da prezamo od bilo čega u trci za novcem. A, uzevši u obzir socijalno-ekonomski status mladih kod nas, da ne ponavljam priču o čitavoj mojoj generaciji u potrazi za poslom, prosto – od nečeg mora da se živi! I, zašto bi se neko patio sa birokratijom Nacionalne službe za zapošljavanje, zarad zdravlja donjih ekstremiteta, kad prosto može da napravi nalog na Jutjubu, informiše se šta je to popularno među klincima u svetu, i to plasira našoj dečurliji. Pregledi skaču, a lova samo kaplje.
I, na taj način, rađaju se novi dečiji idoli. I to, ne idoli poput praseta iz bajke, koje je napravilo kuću od cigle i bilo uzor našim, pa i ne tako starijim generacijama. U pitanju nije ni ono prase sa kućom od slame. Dečiji idol postalo je ono prase koje živi u vili i vozi Porše. Prase koje uči našu decu da je sreća u novcu i savetuje ih koje patike treba da nose. Pa ti posle objasni detetu da nemaš 200 evra za patiku koju će nositi godinu dana, da ne daš sve i da imaš, i da je čitava ta priča samo ono što ostane iza nas kada povučemo vodu.
Još nešto. Čitava dečija zabava na takvim Jutjub-programima takođe se zasniva na omalovažavanju drugih. Na psovanju, pljuvačini, vređanju. Poniženje je ono što se poštuje, a normalan međuljudski dijalog gotovo da i ne postoji. O rečniku neću ni da govorim. Onaj ulični, kako se nekad govorilo, u poređenju sa internetskim izgleda poput lagane lirske poezije. A, kako ne bih pisao napamet, malo sam se i informisao. Osim gomile hvalisanja i uvreda na račun drugih, video sam, da prostite, i neka gola dupeta u Mercedes-gaćama.
I, najzad, da se vratim na onu brigu. Iskreno, brine me to što se čitava ova priča ne zadržava samo u virtuelnom svetu računarskih i telefonskih ekrana. Nasilje je realno i prisutno.
U želji da budu popularna u društvu, deca će imitirati svoje idole. Ali ne Rafaela i Mikelanđela u borbi protiv nepravde, ni Kalimera, ni Prleta iz Otpisanih. Učenjem po modelu, imitiraće ono četvrto prase. I ne, neće slati uvrede nekom tamo sa drugog Jutjub kanala. Vređaće decu iz svog fizičkog, realnog okruženja. Ponižavaće onog ko ima jeftiniju majicu. Najgnusnijim imenima nazivaće onog ko ne dolazi iz istog društvenog statusa. Omalovažavaće onog čiji roditelji crnče dan i noć da bi zaradili crkavicu i prosto nemaju novca. A, zapitajte se samo koliko su deca impulsivna u predpubertetskom i pubertetskom uzrastu? I, koliko je potrebno jednom nabujalom pubertetliji da pukne i oduzme sebi život, samo kako ne bi trpeo nasilje u svom neposrednom okruženju? Ne na internetu. Nego, zapravo. Tu. Na ulici. U školi.
