Piše: N. Milošević
Još je Josif Pančić davnih dana rekao da lek za svaku boljku koja nas muči postoji svuda oko nas, u prirodi, i da je čovek samo lenj da se sagne i pokupi ga. A, prirodni lek za nebrojeno mnogo bolesti i tegoba, zna se, dolazi od pčela.
Med i pčelinji proizvodi su pravo bogatstvo koje je čoveku dostupno zahvaljujući ovom vrednom insektu, ali, iako pčelara na ovim prostorima ima mnogo, retki su oni istinski, koji razumeju sve potrebe svojih krilatih radnika.
U Sremu je med, razume se, najbolji na obroncima Fruške gore, a, možda i najkvalitetniji med sa kojim se naša ekipa do sada susrela dolazi iz Luga, iz košnica porodice Kukučka.
Domaćin Štefan, svoje prve pčele počeo je da gaji još kao dečak, davne 1973. godine i od tada je, kaže, zaljubljen u ova plemenita stvorenja.
– Od tada, stalno držim pčele, samo što dugo nisam povećavao brojno stanje, jer sam bio zaposlen u Novom Sadu. Tek kada sam 2015. godine doživeo sudbinu većine naših radnika i postao tehnološki višak, registrovao sam poljoprivredno gazdinstvo i počeo da pčelarim u nešto većem obimu – priča Štefan Kukučka, najstariji pčelar u selu.
Pčelarstvo se za ovih gotovo pet decenija, kaže, mnogo izmenilo, a, u selu su nekada pčelarili samo učitelj i jedan deda, Čeh.
– A, danas, ovim poslom se bavi svako. Međutim, 80 posto njih to čini samo zbog podsticaja koji se dobijaju od države. Još osamdesetih godina, kada je ljudska pohlepa postala prevelika, a ljubav prema pčelama nadvladala borba za profit, sve je krenulo nizbrdo. Kao dete, pčelinja društva sam vadio iz panjeva, granja, a košnice su mnogo više odgovarale njihovom prirodnom staništu nego danas. Sa rastom ljudske pohlepe, menjale su se i košnice i način ophođenja prema pčelama, pa je čovek počeo da im diktira način života. Tada su ovde došlei prve bolesti pčela. Sa druge strane, nekada su i vremenski uslovi bili bolji, pa pčele preko zime nisu izlazile po tri meseca i nisu se zazimljavale u avgustu, kao što se to čini danas. Na primer, 2017. godine, matice tokom zime nisu prestajale da rade, što nije dobro. Sve pčele ne smeju da troše sebe u periodu kad nema paše, jer dolazi do pada imuniteta, a, vremenske prilike su sve poremetile – priča Štefan.
Danas su se vremenski uslovi prilično izmenili, pa, kaže, zbog zračenja sunca, dešava se da pčele tokom leta ne lete od 11, pa skoro do 16 časova.
– Nekada nisu bile toliko visoke temperature, dok danas pčele doživljavaju toplotne udare i umiru. Zazimljavanje se završavalo u ovo vreme, u oktobru, a paša bagrema je bila od maja do juna, pa smo brzo morali da vadimo med, jer je već dolazilo vreme lipe – kaže Štefan.
On se slaže i sa većinom ozbiljnih pčelara, kada kažu da je elementarna nepogoda za pčelarstvo pčela još 2015. godine, bar kada je reč o bagremu.
– Tako se nastavilo sve do sad, evo već šesta godina za redom. Od izuzetnih društava si ove godine mogao izvaditi maksimalno do pet kilograma meda. Lipe je nešto malo bilo prošle i pretprošle godine, ali ni to nije bilo kao ranije. Zato, ko god kaže da jedna porodica može da preživi čak i od sto pčelinjih društava, a da pritom poštuje potrebe pčele – laže – kaže Štefan.
Ipak, i u ovakvim uslovima, a brojna merenja su pokazala, njegov med je izuzetnog kvaliteta, a pčelinja društva već odavno ne seli. Najbolje im je kaže tu, par stotina metara iza kuće, na u jednom bagrenjaku na brdu. Položaj je odličan, a u blizini su još i lipova šuma, kao i polja suncokreta kad je sezona.
Subvencije je, kaže, uzimao samo dva puta, ali, to mu nije prioritet.
– Mi od pčele uzimamo onoliko koliko nam sama da. I to nam je dovoljno. Žao mi je što većina pčelara pčelu gleda samo kroz profit koji donese, a ne kao biće o kom treba brinuti. Razmislite samo, koliko bismo pčelara imali u državi ako bi subvencije bile ukinute? – pita se Štefan.
Ipak, ne osvrćući se na to, on je sa suprugom, pronašao zadovoljstvo u radu sa pčelama, a, od te iste 2015. godine, počeli su da se interesuju za preparate od pčelinjih proizvoda. Krenulo je, kažu, sa ljubavlju i interesovanjem, sinovi im pripomažu kada su u mogućnosti, a, kada se nešto radi iz ljubavi, profit sam dođe. Tako je nastao i, sada nadaleko čuveni, „Čudo“ melem, koji provereno leči gotovo sve.
– Još 2015. godine, čula sam za jednog ruskog lekara, i, stupivši sa njim u kontakt, od njega sam saznala recept za „Čudo“ melem. U početku sam napravila jednu jako malo količinu, što nam je služilo za kućnu upotrebu, a melem je bio efikasan kada se posečeš, povrediš. Međutim, kada je sin počeo da radi, svaki put smo povećavali količinu, kako bismo poklonili njegovim kolegama, a, nakon godinu dana, dosetili smo se da pokušamo da iznesemo melem na pijacu. Profit nam nije bio prioritet, ali, pošto svaki dinar dobro dođe, rešili smo da pokušamo. Počeli smo sa malo većim količinama, a, plasman je u trenutku buknuo. Ljudi su shvatili značaj ovog prirodnog leka. Ime smo mu nadenuli jer je pravo čudo i pokazao se odličan protiv bolova u zglobovima, grčeva u mišićima, hemoroida, protiv udaraca, psorijaze, upale desni, ali i stomačnih problema. Kod stomačnih problema, može se mazati u predelu bola, a može se i jesti, jer, pravimo ga od isključivo prirodnih sastojaka – priča Olgica Kukučka, Štefanova supruga, koja je zadužena za proizvodnju pčelinjih preparata.
Svake godine, kaže, napravi neki novi proizvod, a, kada su melemi u pitanju, glavni sastojak je pčelinji vosak, ekstradevičanski.
– Vremenom, kroz par godina, krenuli smo aktivno da se bavimo proizvodnjom proizvoda od meda. Osim „Čudo“ melema, počeli smo da pravimo kremu od gaveza za reumu, zatim, mešavinu meda sa orašastim plodovima, likere, tinkture. Imamo i bombone od meda, propolisa i polena, što se pokazalo odlično za iskašljavanje. Krenuli smo da plasiramo te proizvode po lokalnim manifestacijama, pa, tako, 2018. i 2019. godine nismo uopšte bili kući, kako bismo sve postigli. Sada, za nas se pročulo, pa su naši proizvodi stigli i do Belgije, Slovačke, Mađarske – priča Olgica.
I istina, najbolja reklama je ona „od usta do usta“. Pravi proizvod ne prodaje reklama, već kvalitet i delotvornost. Pošto je autor ovih redova pušač, odmah je probao bombone od propolisa i polena za iskašljavanje, a već za dva dana – pluća čista kao kod deteta. Sa sobom ponesmo i po jednu „seksi salatu“, a kako ona deluje, to ćemo već da vidimo.
Pravi med ili kuvani lažnjak?
Godine su već prošle od kako se Srbijom proširila afera lažnog meda. I, uprkos tome što su neki njegovi proizvođači na teglama morali da ga nazovu pekarskim, i dalje dobra količina ove melase kuvane od ko zna čega stoji na našim rafovima, naravno, po nižim cenama od pravog meda. Sve to, i dalje predstavlja problem poštenim pčelarima.
– Strašnu konkurenciju nam predstavljaju oni koji prave lažni med, koji košta oko 300 dinara po kilogramu. Prvo nauče da prave med, pa tek onda da pčelare. Usavršili su tehnologiju toliko da su uspeli da izazovu i neku vrstu kristalizacije tog veštačkog meda. Kugla, kada se okrene tegla, više nije merodavna da bi se prepoznao pravi med. Međutim, kako ga prepoznati? Svaki med, pa čak i bagremov koji je najbistriji, mora imati svoju zamućenost, zbog polena. Ako vidiš da je med bistar i skroz proziran, nemoj ga ni kupovati – kaže Štefan Kukučka i osvrće se na tamne i medove jarkih boja. Jedini nešto tamniji med je, kaže, onaj šumski, ali ni on nikako nije crn, kakav zatičemo na rafovima supermarketa. Takođe, ni cvetni med, kao što viđamo u prodavnicama, ne može imati crvenu boju i jedini blago crvenkasti med dolazi od takozvanog konjskog bosiljka.
Kako se koristi propolis?
Svi već vrlo dobro znamo koliko je propolis važan za pravilno funkcionisanje organizma, jačanje imuniteta, ali i dezinfekciju, ali, ne pijemo ga svi na pravilan način.
On se, kažu naši domaćini, nikako ne sme sipati u čaj ili vodu, jer, na taj način ostaje na zidovima šolje ili čaše i ne unosimo ga u organizam. Jedini pravilan način unošenja propolisa je direktno, ili kada nakapljemo nekoliko kapi u kašičicu šećera, jer samo tako će se on pravilno rasporediti u našem organizmu, i odmah po uzimanju obložiti jednjak i disajne organe.
