• nedelja, 17. oktobar 2021.
MOŽE LI SE (PRE)ŽIVETI SA PENZIJOM: Na skromnost naterani!
Društvo
0 Komentara

MOŽE LI SE (PRE)ŽIVETI SA PENZIJOM: Na skromnost naterani!

13. oktobar 2021. godine

Milion penzionera u Srbiji mesečno živi sa prihodima do 30.000 dinara. Penzije oko trećine njih ne premašuju 15.000 dinara. Istraživa li smo može li se (pre)živeti od penzionerskih primanja, da li penzionerima nešto odstane kada plate struju, lekove, vodu, grejanje, telefon…Da li su željni nečega?

Da je od prosečne srpske penzije, koja je kod većine penzionera skoro duplo manja od republičkog proseka, prilično teško sastaviti kraj sa krajem, potvrđuje i Mitrovčanka Marija Marić.

– Penzije koje većina penzionera, bar ovde, u Sremskoj Mitrovici prima, mnogo su manje od proseka koji nam se prikazuje. Tako ni stalna povećanja penzije, oni koji su poput mene radili u privredi i ostvarili penzije nešto veće od 20 hiljada dinara, skoro da ni ne osete. To osete samo oni koji vade taj republički prosek – priča Marija.

Kada mesec priđe kraju, a računi se svedu, krajnja računica nikako, kaže, nije optimistična.

– Kada legne penzija, odmah otpišem više od polovine, jer, račune plaćam na vreme. Pošto živim sama, ne delim ih ni sa kim, pa iznos bude poprilično visok. A, o lekovima je suvišno govoriti. Mi penzioneri smo, većinom, hronični bolesnici. Cene lekova su enormno visoke i veliki je broj njih koji se ne dobijaju na recept, pa na kraju račun dostigne i nekoliko hiljada dinara – kaže Marija Marić.
Kako bi se mesec sastavio, kaže, penzioner mora da živi skromno.

– Moraš se odreći nekih stvari i nema mesta za trošenje na gluposti. Trošim racionalno i, kao i čitava moja generacija, živim skromno. Hrane za jednu osobu nije potrebno mnogo, pa uspe da se odvoji i za poneku cigaretu, ali, ništa više od toga – zaključuje.

Lakše je sa porodicom na okupu

Dušan Nikolić je 84-godišnji penzioner iz Rume koji živi zajedno sa suprugom, sinom i ćerkom. Nažalost, od četiri člana porodice, troje nije dobrog zdravstvenog stanja, pa mnogo novca iz njihovog kućnog budžeta odlazi na lekove. Ipak, sa svim primanjima, iako ona ponaosob nisu velika, udruženo, kaže može da se sastavi kraj sa krajem.Kad udružimo primanja, možemo da se sastavimo.

– Dobro nam dođe i to što imamo baštu, uhranimo koje pile, pa imamo i nešto svoje hrane. Ranije dok smo bili pokretniji, držali smo mnogo više životinja. Koliko imamo novaca, toliko se rastegnemo, a nešto sitno možemo da ušparamo. Ja sam u penziji od 1992.godine, jer sam za vreme rada u transportu tokom komunizma imao tri meseca godišnje beneficija. U penziji sam dugo, otišao sam sa 54 godine, a tada je bio bolji prosek. Ranije sam drva uzimao preko udruženja penzionera, pa je i to bila ušteda, dok nismo uveli gas. Sada nam mnogo novca odlazi na lekove, kaže penzioner Dušan Nikolić iz Rume.

Drugačija je situacija kod rumskog penzionera Rada Veljkovića. Ovaj vitalan 94-godišnji penzioner nadživeo je suprugu i već godinama živi sam sa minimalnom penzijom.

– Od male penzije, koliku ja imam, ne može da se živi. U šali kažem da idem u jabuke sa 94 godine. Naravno, pomaže mi rodbina, jer sam sam. Pijem lekove i na njih odlazi dosta novca, sreća da imam svoj borački stan. Ali i mesečne obaveze su velike, iako sam u stanu, posebno zimi, kada se mora grejati i kada režije plaćam 12.000 dinara mesečno. Borim se za život, ali i volim život. Član sam Udruženja penzionera od 1972.godine. Tu igram šah i malo se razonodim ovde. Da sam se nečega odrekao, pa jesam mnogo toga, mada sa ovoliko godina čoveku više ništa ni treba, rekao je Rade Veljković, penzioner iz Rume.

Pa ti živi od 9.600 dinara

Ivanka Đukić iz Salaša Noćajskog nasledila je penziju od pokojnog supruga, te svakog meseca na račun joj leže oko 9.600 dinara. Ovaj novac, kako kaže, potroši prilično brzo i da ne živi sa unukom i snajkom teško bi imala dovoljno za normalan život.

– Suprug je primao poljoprivrednu penziju oko 13.000, a ja primam umanjenu za 30 odsto, što je baš malo i potroši se jako brzo, a pri tom ništa ne plaćam od računa. Odem do prodavnice, kupim po koju sitnicu od namirnica za sebe, kao što su jogurt, pavlaka, pa nešto za praunuke i to je to. Ostane mi za lekove i da čekam naredni mesec – priča Ivanka.

Salaščanka ističe kako ne bi bila u stanju da živi sama od penzije koju prima, jer samo za lekove mesečno joj je potrebno nekoliko hiljada.

– Lekove ne kupujem sve od jednom, nego kako koju kutiju potrošim, ali po mojoj računici izdvojim za tu namenu oko 2.000 dinara. Sve račune – za struju, vodu, komunalije, plaća moj unuk što mi dosta znači, sama to svakako ne bih mogla. Inače, imam svoju baštu, pa povrće uglavnom ne kupujemo, koliko nam treba, toliko i bude, a ne kupujemo ni meso, bar ne svinjetinu, jer imamo u našim oborima uvek tri svinje, dve ostavim za naše domaćinstvo, a jednu prodamo, pa malčice zaradimo – kaže Ivanka.

Dobro je, dodaje Salaščanka, što ne kupuju ni jaja, jer ima kokoške, međutim i njih je potrebno nahraniti.

– Ništa ne može da se dobije tek tako, pa ni to jaje, a ni kvalitetno meso, i životinje moraju jesti, tako da opet ima tu nekih ulaganja. Moja je sreća što sam na selu, što sam navikla da radim i da svojim rukama nešto stvorim i što imam unuka i snajku na koje mogu da se oslonim i koji brinu o meni, da nije tako ne znam kako bih. Penzija koju primam je više kao džeparc i nju zaista potrošim na sitnice bez kojih ne bih mogla i naravno na svoje praunuke. Jer kakva bih ja to prababa bila, bar ponekad da ne kupim po čokoladu svojim unučićima – Ivankine su reči.

Mora dobro da se preračuna

Hrvatska akcija „Oluja“ pre 25 godina Milku Ivošević iz Gline dovela je u Srbiju. Danas živi u vikend naselju u Čortanovcima s 23.000 dinara hrvatske penzije. Imala je, kaže 18 godina i sedam meseci radnog staža, a tri godine za vreme rata nisu joj priznate. Ima 70 godina, a u penziji je 10 godina. Ovde nije radila, a penziju iz Hrvatske je čeklala 16 godina. Stekla ju je radeći u glinskoj Predionici pamuka.

– Kad platim lekove, struju, vodu i ostale komunalije, za život mi ostane oko 16.000 dinara. Od toga se teško živi. Mora dobro da se računa, da se vratim na matematiku iz mlađih dana. Mnogo toga sam se odrekla da bi preživela s ovolikom penzijom. Volela bih da sebi mogu da obezbedim kvalitetniju ishranu, bolje oblačenje, ali to ne može. A da negde putujem, to i ne pomišljam. Što bi se reklo, moram se pokriti koliko je ćebe dugačko. U Čortanovcima živim u vikend kući, ona je moja, kupila sam je i legalizovana je, ali je zimi dosta hladno. Potrošim metar više drva nego što bih potrošila u nakoj normalnoj kući – priča Milka Ivošević i dodaje da iz Hrvatske ništa nije donela, te da joj je ostala knjiga zabeleženih pesama, ojkača, koje su se tamo pevale često, a Milka ih je zapisivala.

– Osam godina ja sam pisala tu knjigu i koliko sam se uplašila, sve mi je tamo ostalo, sve dragocenosti, ali eto živi sa i s tom malom penizijom ovde. I sve bi bilo dobro da povremeno ne moram da pomažem i starijeg unuka iz kćerkinog prvog braka, jer mu je majka bolesna- rekla je baka Milka Ivošević, inače veoma srdačna starica.

Porez uvek plate na vreme

Penzioner iz Sremske Mitrovice, Ivan Španović, sa svojih 76 godina uživa u penziji. Dane provodi sa suprugom, šeta u parku i odlazi na pijacu. Penziju je zaslužio radeći u Mitrovačkoj industriji ventila (MIV), dok je žena bila trgovac u Vojvodini. Ivan je već 15 godina u penziji, a supruga dve i po decenije. Danas uživaju u svemu što su stekli svojim radom.

– Može se živeti, uprkos činjenici da idu poskupljenja skoro svaki dan. Baba i ja smo zaradili penziju, deca nam rade, samostalni smo i ne zavisimo od nikog. Problem je zdravlje, imam dosta godina, mesečno dajem i 10 hiljada na lekove. Operisao sam srce, imam dva bajpasa, kupujem vitamin D, cink, samo jedan medikament me košta oko četiri hiljade, a imam ih još mimo toga. Računi su sa druge strane nešto što se mora platiti, država od nečeg mora da živi, budžet da se popuni. Te obaveze ozbiljno shvatam, porez plaćam na vreme, tako sam naučio još kao dete. Žena i ja nemamo problem da živimo sa penzijama, čak nam i ostane nekada novca na kraju meseca. Nisam se odrekao ničega od kako sam u penziji, volim sve, pogotovo dobro da pojedem. Živimo u svojoj kući, stara je ali, što je najvažnije, topla. U dvorištu sam sazidao sinu i snaji kuću, imaju tri devojčice – kaže Ivan Španović.

Sa druge strane, nije mali broj onih koji imaju probleme usled nedovoljnih primanja. Đorđe Pejinović iz Sremske Mitrovice 26 godina je u penziji, koju je zaslužio radeći u Kazneno-popravnom zavodu. Živi sam u kući, uprkos problemima sa kojima se suočava, uspeva da funkcioniše.

– Kad nemam druge penzije pokrivam se, ali ne ostane puno na kraju meseca ili za neki dodatni trošak koji ne spada u redovne obaveze. Imam unučad, dosta dajem za njih i to mi predstavlja zadovoljstvo. Najvažnije mi je da bude dovoljno za račune i lekove. Zafali nekada novca, još nisam drva kupio, povrće za zimnicu. Računi su mi najveća stavka definitivno, za lekove srećom ne trošim puno. Ne računam što kupujem redovno vitamine. Sve u svemu, uspevam nekako da se pokrijem – rekao je Đorđe Pejinović.

Puno znači svoja bašta

Penzioner Milan Radivojšić iz Bačinaca ima 40 godina staža, a njegova supruga 39, a penzija im zajedno iznosi 52.000 dinara.

– Da bi samo dvočlana i to starija porodica preživela mesec treba mnogo para. Supruga i ja živimo u selu, imamo svoju baštu, uzgajamo luk, krompir, paradajz, krastavce i sve ostalo što je uobičajeno da se sadi u bašti. Osim toga, hranimo piliće, imamo kokoške, a to znači da imamo i domaća jaja, hranimo svinje, držimo kozu pa svaki dan bude mleka, ali sve to iziskuje trošak, jer svima treba da kupujemo hranu. Bez obzira što imamo sve ovo, odnosno što proizvodimo našu hranu, da bi preživeli mesec dana ženi i meni treba najmanje 70.000 dinara, a penzije su nam kada se saberu zajedno 52.000 dinara. Sva sreća je da imamo zemlje koju dajemo u zakup i to nas krpi, inače ne znam kako bi sastavili kraj sa krajem. Naravno da pomažemo i deci u Novom Sadu koji su postanari. Druga ćerka i zet su se odselili za Švedsku i ma koliko da sam tužan jer mi nedostaju, podržavam njihovu odluku. Jer, ako mi sada imamo penzije nedostojne čoveka, šta će tek biti kada njihova generacija završi svoj radni vek? Eto, to je Srbija, sramota! Pitam se kakvo je to “zlatno doba” o kojem stalno slušamo preko televizije kad svi živimo ispod minimuna egzistencije – razočarano konstatuje penzioner Milan Radivojšić iz Bačinaca.

On dodaje i da se seća vremena u SFRJ kada je radnik bio gospodin čovek, a penzioner imao život dostojan čoveka. Tada su plate bile velike, priseća se Radivojšić, pa samim tim i penzioni fond je bio dovoljno veliki da je mogao da obezbedi velike penzije svima.

Vodimo računa o svakom dinaru

Penzioner Petar Teodorović tek nekoliko godina živi u Staroj Pazovi, često je na trgu u centru, u priči sa prijateljima.

– U penziji sam 13 punih godina, imam 76 godina, živim sa suprugom u Staroj Pazovi pet godina u stambenoj zgradi na centru, tu nam je zgodno zbog grejanja i vrlo solidne gradnje zgrade. Oboje imamo skromne penzije, mislim, ni velike ni male, prosečne, ako je prosek između 30 i 40 hiljada dinara. Bitno je kako se troši, mi racionalno trošimo, vodimo računa o svakom dinaru, ponekad pomažemo i unuke, imamo dva unuka.

Živeli su i radili u Ogaru, gde su Petrovi starosedeoci. Kako kaže, živeli su skromno i racionalno raspolagali svojim prihodima. Stan od 40 kvadrata kupili su od nasledstva i nešto ušteđevine, objašnjava i računa kako je samo od toga što nije pušač godišnje imao po 1.000 evra više od pušača, za njegovog radnog veka to je 40.000 evra.

– Bio sam učitelj u svom selu, radio sam punih 40 godina 6 meseci i 12 dana, bez jednog dana bolovanja a supruga je bila službenica u zemljoradničkoj zadruzi. Bilo mi je lepo da radim u svom selu, znao sam porodicu svakog deteta, šta je doručkovalo to jutro… Voleo sam svoj posao i nastojao svima da pomognem. Nikada niko kod mene nije ponavljao, niti imao slabu ocenu – seća se učitelj.

– Zadovoljan sam penzijom, nas dvoje, sa svoje dve penzije, lepo živimo. Do korone smo išli svake godine na more, na crnogorsko primorje, o svom trošku, vodili smo i unuke. Unuci su sad veliki, ali im ponekad naša mala pomoć dobro dođe.

Komunalni troškovi za ovo dvoje penzionera su oko sedam i po hiljada dinara mesečno, tu se računa grejanje, struja, voda, smeće i održavanje zgrade. Tu nisu uračunati troškovi za telefone i televiziju. Na sreću, ne troše mnogo novca na lekove.

– Blago povećanje penzija nas raduje, kao i svaka stimulacija, koju dobijamo od države. Apolitični smo, podržavamo sve što je prosperitetno i vodi boljem životu – kaže Teodorović i dodaje:

– Mnogo penzionera se danas žali na mala primanja ali znam da, dok su radili, nisu vodili računa kakva će im biti penzija, mnogi su bili nemarni kada se radilo o regulisanju radnog staža i uplaćivanju doprinosa, govorili su za sebe da neće ni dočekati penziju. Sada, kada su je ipak dočekali, od nje ne mogu da žive.

Ovaj učitelj u penziji primećuje da u starosti vreme leti a da ga u mladosti često traćimo jureći za novcem i imanjem.

– U osamdesetim godine lete, iako mi nikuda ne žurimo. Mladi žure, trebalo bi da žive malo drugačije, sporije, da više vremena provode sa decom, u prirodi, da budu zajedno i da ih vode lepe misli i osećanja. Optimisti žive bolje i duže. – poručio je učitelj Teodorović.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: