Sve teži uslovi života na selu koji se, kako kažu oni koji van grada žive, ogledaju ne samo u slaboj zaradi od poljoprivrede, već i u nedostatku ambulanti, te društvenog i kulturnog života, glavni su razlog zbog kojih mnogi napuštaju svoje domove.
Pišu: S. Stanetić i S. Lapčević
Međutim, u poslednje vreme raste i broj onih koji, rešeni da na svojim imanjima ostanu, pokreću različite poslove koji im omogućavaju (dobru, dodatnu) zaradu, dovoljnu da opstanu i stvore kvalitetne uslove za život sebi i svojim porodicama. Uporedo sa njima, preduzetništvom na selu počinju da se bave i oni koje je život sa rodnih njiva odveo u gradove. I dok prvi, kao što su Dejan Klajner i Radenko Džambić iz Divoša svedoče da se, uprkos svemu, na selu može živeti, drugi, kao što su Steva i Sandra Ćurčić koji su iz Grgurevaca prešli u Mitrovicu, pokazuju da se selu treba vraćati bez obzira gde vas je život odveo.
Divoška soja
Činjenica je da se u selima ipak ne odustaje od uzgoja svinja, mada mnogi smatraju da je to, kada se sve sabere i oduzme, gotovo neisplativo. S obzirom da je soja jedna od važnijih sirovina kada je hrana svinja u pitanju, dva prijatelja iz Divoša, Dejan Klajner i Radenko Džambić, došla su na ideju da se bave preradom ove sirovine koja predstavlja, kao što je rečeno, neizostavni dodatak u prehrani stoke.
– Neophodno je da se, soja koju ljudi proizvode na njivama, termički obradi, jer ne može u stanju u kakvom se dopremi sa njive da služi za ishranu stoke. Obrađena metodom ekstrudiranja ili nekom drugom, dodaje se u sastav hrane za svinje, živinu, goveda… Pre nekoliko godina dobio sam ideju da pokrenem posao u Divošu i bavim se preradom soje. Taj predlog, i poziv za saradnju, sam izneo svom prijatelju Radenku Džambiću koji je prihvatio. Prvenstveno smo radili za svoje potrebe, dok se nije ukazala prilika da radimo i uslužno. U početku je bilo teško, kupili smo osnovnu mašinu, ali se, iz godine u godinu, obim posla sve više povećavao. Ideja se pokazala kao pun pogodak. Registrovani smo kao preduzetnička radnja i imamo zaposlenog radnika, priča meštanin Divoša Dejan Klajner.
On ističe da je pokretanju i razvoju posla mnogo doprinelo njegovo znanje i iskustvo u mašinskoj industriji koje je stekao u firmi u kojoj je radio.
– Veliki plus nam je bio to što se razumem u mašinstvo, tako da smo nas dvojica i naš radnik napravili i instalirali sve potrebne mašine koje su neophodne za ozbiljniji rad. Sami smo napravili transportere, prečistače za čišćenje žitarica… Sve što je potrebno da se soja sa njive pripremi za skladištenje. Da smo kupovali mašine neophodne za rad koštalo bi nas preko 30.000 evra, a ovako smo dosta uštedeli, priča Klajner i dodaje: – Svakako da smo u ovaj posao uložili mnogo novca. Bilo je i odricanja koja još uvek postoje. Ali uprkos tome, gledamo da nam na radu bude lepo, da jedan drugom izađemo u susret i oko svega se dogovaramo. Osim što smo paratneri na poslu, mi smo i prijatelji. To prijateljstvo nas je i pokrenulo na poslovnu saradnju. Mislim da to može biti ključ uspeha na selu. U vremenu kada mladi odlaze, kada je teško preživeti, jedino složnim i združenim radom možemo osigurati kakvu-takvu budućnost sebi i svojim porodicama.
Skladištenje sirovine koja pristigne se ne naplaćuje. To je jedan od razloga dobrog poslovanja. Iz to, ističu partneri, dolazi i preciznost, poštovanje dogovareno i kvalitet koji je presudan za sticanje poverenja i stalno vraćanje mušterija.
– Ljudi donesu svoju sirovinu koju mi čuvamo o našem trošku. Oni odnesu prerađenu sirovinu, a mi im naplatimo samo uslugu prerade. Soja se skladišti u podno ambarsko skladište. Bitno je da vlaga bude u normali. Sirovina odmah doneta sa njive može da krene u proces prerade, jedino treba da se očisti od primesa, što rade mašine koje smo napravili. Onda može trajno da se skladišti, ukoliko je vlaga odgovovarajuća, propisana standardom. Kapacitet prerade nam je mnogo manji od kapaciteta skladištenja. Niko neće više kući da ostavlja svoju sirovinu nego predaju nama na čuvanje. Zato sam tu uslugu uveo kao besplatnu. Kapaciteti su oko 35 vagona. To nam je dovoljno da radimo cele godine i da od svog rada platimo državi koliko treba i da nam ostane za plate. Teško je, puno se radi, ali radimo kod sebe, ističe Dejan.
On otkriva da se u toku dana obradi oko tona soje. Najviše sirovine pristiže iz Divoša, ali i okolnih sela. Najbitnije da posla ima svakodnevno.
– Zaista se trudimo. Kako se po specifikaciji vrši obrada soje, tako i radimo, zato imamo i potvrdu laboratorije sa Tehnološkog fakulteta. Ne radimo vikendom i državnim praznicima. U sezoni prijema po potrebi se radi duže, jer mora da bude veliki obrt da bi se plata zaradila. Imamo prostora za napredovanje, kao i planova. Kad iskrsne pravi momenat da se nešto preduzme, ja sam spreman za to, tvrdi Klajner.
Na kraju, ovaj vredni Divošanin sa ponosom govori o tome kako je u ovom selu zasnovao porodicu i kako ovde namerava da ostane. Isto tako i njegov kolega Radenko. Kaže skoro im se i radnik oženio, te i on čeka prinovu i da, iako nisu u krvnom srodstvu, njihove porodice funkcionišu kao jedna velika familija.
Jedini za sada zaposleni radnik Branislav Petrić ima zadatak da prati rad mašina i posluje sa mušterijama. On takođe kaže da su svi kao porodica i da se sve postiže dogovorom. Nema nameru da traži drugi posao, jer se u ovom pronašao.
– Ovo je naše selo, tu živimo, tu radimo. Zadovoljan sam, drugi mi posao ne treba i dobro je što u našim selima još uvek ima ljudi koji su voljni ne samo da ostanu na ognjištu, već i da pokrenu poslove. To je važno i potrebno, pa bi bilo dobro da se takvi napori podrže i maksimalno pomognu. Sela mogu da žive, ali treba ideja, strpljenje i naravno – novac. Upravo tu je pomoć i najvažnija, siguran je Petrić.
Jedna od dugogodišnjih mušterija prijatelja iz Divoša je Laza Maričić, koga smo zatekli na licu mesta.
– Pre svega mi smo i prijatelji. Zadovoljan sam uslugama ovog preduzeća i otkako je počelo da radi, ja sam tu. Stalna sam i zadovoljna mušterija, kaže Maričić i napominje da sve kreativne ideje koje sa sela dolaze i održavaju ga, treba pomagati.
Domćainstvo “Ćurčić”
Domaćinstvo “Ćurčić” iz Grgurevaca uz pomoć porodice vode Steva i Sandra Ćurčić. Iako su zbog specifičnosti poslova kojim se bave morali da napuste Fruškogorje, Ćurčići redovno borave u Grgurevcima, gde se i dalje bave vinogradarstvom i voćarstvom. Ćurčići imaju hektar vinograda i 10 hektara voćnjaka na kojem uzgajaju jabuke, šljive, kruške, kajsije, višnje, trešnje i dunje.
– Bavimo se proizvodnjom domaće rakije od voća, kao i proizvodnjom domaćeg vina i to sorti “Hamburg”, “Rizling” i “Portogizer”. U ponudi imamo belo, crno i roze vino. Takođe deo grožđa prodajemo kao konzumno na kvantaškim pijacama i manjim marketima, priča Steva Ćurčić i dodaje: – Što se tiče ostalog voća, takođe ga prodajemo kao konzumno na istim mestima, a do pre koju godinu smo izvozili i za Rusiju.
U poslednje vreme Ćurčići su sve više okrenuli proizvodnji rakije. Od čiste proizvodnje se, kažu, teško živi, pa su rešili da većinu voća sami prerađuju. Na taj način, dodaju, izbegavaju preprodavce, što omogućava veću finansijsku dobit.
– Cilj nam je da se svojim kvalitetom izborimo za veća i značajnija tržišta koja bi unapredila našu proizvodnju. Posao koji obavljamo shvatili smo ozbiljno, ne kao hobi. U njega sam ušao iz velike ljubavi prema zemlji. Nemogućnost da je obrađujem, ali i svest o tome da je na odličnom položaju uslovila je postepeno pretvaranje parcela u zasad voćnjaka. U tom procesu, oslanjao sam se na kredite komercijalnih banaka, a znatno manje na subvencije i kredite koje nudi država, jer jemalom proizvođaču poprilično teško da doće do povoljnih subvencija. U proizvodnji sam sedamnaest godina i ma koliko se trudili, svaka godina je teža od prethodne. Cene prodaje i otkupa su ekstremno niske, pa samim tim ne možemo da zatvorimo sistem proizvodnje i tako ostvarimo ciljeve koje smo zacrtali, naglašava Steva.
Najvredniji proizvod ovog domaćinstva su rakija i vino, a takvim ih čini kvalitet koji se proverava u Zavodu za javno zdravlje.
– Ovaj posao zahteva dosta odricanja, a većina mladih sa sela nije spremno na to. Nije lako uspeti, ciljevi su postavljeni visoko, ali se nadam da će kvalitet na kraju pobediti sve nedaće, probleme i izazove. Jedan od planova nam je i da pokrenemo seoski turizam. To je za sada na nivou lepe ideje, a da li će biti realizovana, ostaje da se vidi, zaključuje razgovor Steva Ćurčić
Pomoć meštanima
– Prošle godine smo imali veliki kvar u selu koji je pogodio sve meštane. Urušio se bunar iz kojeg se selo snabdeva vodom. Nedostatak vode je predstavljao svima jako veliki problem, jer većina meštana ima stoku. Voda je dopremljana u cisternama, ali dok se ljudi nisu snašli, nije baš funkcionisalo sve kako treba. Pošto mi na placu ovde imamo stari bunar, pozvao sam sve meštane, koji žele vodu za svoju stoku, da dođu u dvorište i pune besplatno vodu. To je trajalo oko dve nedelje. Ljudi su dolazili u kolonama i sipali vodu do kasno u noć. Za to su čuli i ljudi iz JKP „Vodovod“ koji su tom prilikom besplatno uradili analizu vode koja je bila tehnički ispravna, priseća se Dejan Klajner.
