Prirodno je da se neka planinska sela ugase, to je, uostalom, trend i u evropskim zemljama, ali država nema strategiju za razvoj sela iako joj polovina stanovništva živi u ovim naseljima. Za deceniju i po sa mape će nestati 1.200 naselja!
Piše: Branislav Gulan
Dosta je bilo plakanja nad sudbinom napuštenih sela, jer je sasvim logično da neka moraju da odumru. Od 4.709 naselja, koliko ih danas ima u Srbiji, na putu nestanka se nalazi njih 1.200! Nestaće se mape za deceniju i po! Oni koji kukaju kako su nam planinska sela opustela, uglavnom malo znaju o istoriji i činjenici da su takve naseobine pravljene daleko od puteva i izvora, dakle, od potencijalnih neprijatelja u prošlosti, jer je osnovna odlika njihove izgradnje bila sigurnost (takvih sela danas u Srbiji ima 500). Danas više nije tako. Ali, oni i dalje nemaju asfaltni put ni vezu sa svetom. U 400 tavih sela nema ni prodavnice. Žitelji moraju na put da kupe hranu.
Problem u Srbiji je u tome što država još nema stav o razvoju sela i što nije definisala nacionalni interes, iako polovina stanovništva živi u selima. A, koliko smo vodili računa o selima najbolje ukazuje činjenica da o njima brigu vodi više od 30 institucija u zemlji, a da ono stalno propada i da će za deceniju i po nestati svako četvrto naselje!
U gradu bez posla, u selu nema ko da radi
U gradovima danas više nema posla, nema šta da se radi. Istovremeno u preostalim naseljima – selima nam ko da radi. Prema poslednjem popisu u Srbiji ima oko 50.000 napuštenih kuća, koje su nekada imale uslove za život. One čak nemaju ni vlasnike. Pored toga, trenutno postoji i oko 150.000 kuća u kojima trenutno niko ne živi, ali znaju im se vlasnici. Nema tačnih statističkih podataka o neobrađenim voćnjacima i nepokošenim livadama, ali se zna da su resursi ogromni i da ih držva ne koristi. Reč je o zapuštenim posedima koji se nalaze na 500.000 do 800.000 hektara. Prema poslednjem popisu Srbija ima 5,1 miliona hektara njiva. Od toga je 4,1 miliona hektara obradivo zemljište, dok se trenutno obrađuje oko 3,35 miliona hektara. Država mora da odredi koja sela i kako treba oživljavati. Pionirski korak je sad kretanje u realizaciju ideje ,,500 zadruga u 500 sela“ koju, vodi ministar zadužen za regionalni razvoj Milan Krkobabić. Krenulo se u pet okruga na jugu Srbije, gde ima najviše praznih sela u kojima nema više života. U 2017. godini, prema podacima Zadružnog saveza Srbije osnovano je oko 180 zadruga. Srbija je do pre nekoliko godina bila zemlja u kojoj je godišnje nestajalo 100 zadruga. Ta akcija treba da zaustavi i negativan priraštaj. Jer, u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi čak 35.000 ljudi. Nestane jedan Negotin ili Bačka Palanka. Za nekoliko decenija na ovaj način izgubićeno još jedno Kosovo! Imaćemo teritoriju bez naroda!
Najbolji dokaz takve činjenice je da se u Srbiji u 2016. godini rodilo oko 64.700 beba. To je manje nego u 1914. godini kada je počeo Prvi svetski rat! Danas u 86 odsto naselja u Srbiji opada broj stanovnika. Analize pokazuju da neka sela moraju da odumru i da nema potrebe da se na silu održavaju. Jer, u njih da živi, neće se niko vratiti. U poneka se vraćaju oni nekada, mladi, koji su ih napustili pre pet decenija, otišli u grad i sad se kao starci vraćaju da u njima provedu ostatak života. Zato treba aktivirati moderna sela, koja imaju šansu za opstanak, i uz pomoć države, uz obavezno učešće lokalnih zajednica, osnivati nove zadruge, koje treba da vrate život srpskom selu.
Sad je počela da se menja zadružna mapa Srbije. Ali, osnivači zadruga traže i da im se vrati neopravdano oduzeta imovina u proteklih pola veka. O tome se ne govori zbog toga što država nema novaca za to, a potrebno desetak milijardi evra, da bi se vratile oduzete njive, zgrade, mehanizacija… Tako je dosadašnjom akcijom zadrugama vraćen duh, ali ne i potpuna vera u zadrugarstvo Srbije. Inače, u svetu postoji 800 miliona zadrugara organizovanih u 750.000 zadruga. Procenjuje se da je oko tri milijarde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Zadruge obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih kompanija. U Srbiji sad postoji tek nešto više od 1.600 zemljoradničkih zadruga, 50.000 zadrugara i oko 150.000 kooperanata.
Povratak proizvodnji hrane je više nego potreban. Jer, u zemlji imamo 628.000 proizvođača – gazdinstava i u njima oko 1,4 miliona ljudi koji žive od proizvodnje hrane. Cilj je da oni postanu robni proizvođači. Proizvodnja hrane i život od tog posla je šansa i za mnoge ljude iz gradskog stanovništva, posebno kod onih koji su ostali bez posla jer je uočena pojava da se značajan deo njih bavi poljoprivredom, pogotovo u mestima koja se nalaze na obodima velikih gradova i u varošicama u centralnm delu zemlje. Tako su oni jednom nogom u cipeli, a drugom u opanku. I pored toga, može se očekivati mali povratak na selo, ali ne ka onim mestima iz kojih su ljudi potekli, već ka onima gde mogu da rade i zarade.
Skorojevići
Oni koji jednom napuste selo, teško se u njega vraćaju. Budući da su žene pretežno bile te koje su insistirale da se u grad krene, one su i te koje najviše brane povratak. To nije čudno, jer je položaj žene na selu oduvek bio najteži. Skorojevići su uglavnom seoska deca koja su se nedavno domogla grada. Oni se najlakše odriču sela, ali i najteže vraćaju. Doduše, mnogi bi hteli ali i onda ih prati zao glas da su ,,propali u gradu“. Seljaci su surovi i ,,praštaju“ jedino penzinerima koji se vraćaju kad okončaju radni vek.
Selo izbrisano iz Ustava
Ignorisanje sela nije samo komunistička tekovina, to je tako već stotinu godina. Reč ,,selo“ ne postoji ni u postojećem Ustavu Srbije. Ta reč je prognana i iz statistika, jer se govori o gradskim i ostalim naseljima, iako kod nas postoji oko 300 gradskih, zajedno sa selima nekada. Pre dve i po decenije, je bilo 6.000 naselja. Jedina instititucija u zemlji koja u svom imenu ima reč selo – je Zavod za sociologiju i razvoj sela u Beogradu.
