• petak, 14. jun 2024.
Priče o uklanjanju ožiljaka
Društvo
0 Komentara

Priče o uklanjanju ožiljaka

6. novembar 2017. godine

U početku je radila za novac, ali vrlo brzo za drogu, pošto su je, kao i druge devojke, konstantno drogirali…

Piše  S. Lapčević

Prva priča: Dragana i Draško

– Bilo je to u Novom Sadu, a za priču sam čula i sa Draganom se upoznala tokom studija. Ona 1989. godište, iz Bosne je i bila  je student. Koliko sam čula o njoj kasnije, kada je sve prošlo i kada smo stupili u kontakt, bila je tiha, ne previše društvena, ali ne ni previše povučena, skromna i svesna činjenice da je što brži završetak Više Poslovne Škole primarna stvar i njenom životu. Jednom prilikom upoznala je momka, Draška, nešto starijeg od nje. On je studirao Menadžment u bankarstvu, pa su imali zajedničkih tema. Ona lepa i zgodna, on isto tako, brzo su se zbližili. Nakon nekoliko nedelja postlai su momak i devojka i tako je počela čitava priča. Odlazio je kod njenih, ona kod njegovih u Crnu Goru i ništa nije slutilo na loše.

ILUSTRACIJA ZA PRICU.JPGMeđutim, posle izvesnog vremena, stigla je Drašku poruka da mu je majka jako bolesna i treba što pre da dođe kući da je obiđe. Oni sedaju u kola i polaze. Međutim, čim su prešli granicu Draško joj oduzima dokumenta, udara je i vodi na nepoznatu lokaciju. Ispostavlja sa da nema ni Draška, ni njegovih roditelja i da se iza svega krije lanac prostitucije. Smeštaju je u veliku kuću u kojoj ima još devojaka i tako počinje Draganina tužna priča.

U početku je radila za novac, ali vrlo brzo za drogu, pošto su je, kao i druge devojke, konstantno drogirali. Na početku je, koliko mi je rekla kada smo razgovarale, imala jedanaest partnera za veče, a kasnije se više nije ni sećala. Bila je redovno tučena i kažnjavana, maltretirana kako od strane klijenata, tako i od strane podvodača i čuvara. Trajalo je to nekoliko meseci, za to vreme je imala nekoliko abortusa, sve dok je jednom prilikom nisu iznajmili za momačko veče. Sreća u nesreći je bila ta što je u toj grupi momaka bio jedan dečko, prijatelj Draganinog dobrog druga. On je odmah nazvao zajedničkog poznanika i nakon izvesnog vremena organizovano je izvlačenje.

Po dolasku na sigurno, Dragana je smeštena u Sigurnu kuću, a uz pomoć lekara, psihijatara i drugih stručnih lica lagano je vraćana u život. Skinuta je sa narkotika i vratila se svojoj rodnoj kući. Momka nema, u grad retko izlazi, i dalje se oseća prljavom i osramoćenom, ali se bori koliko može. Naravno, kada je potraga počela, ispostavilo se da nema Draška, da nije student, da na adresi na kojoj je bio nije bio prijavljen pod tim imenom…

Draganu sam upoznala prilikom pisanja jednog rada o problemu seksa, prostitucije i promiskviteta kao takvog.  Bila je vrlo otvorena, jer smatra da su devojke i pored trauma i osećaja prljavosti i osramoćenosti najmanje krive za ono što im se desilo ili se još uvek dešava. Na pitanje šta joj je najteže palo, odgovorila je da to nisu fizičke povrede, već činjnica da ju je “On”, a tako je zvala “Draška” povredio kao ličnost, kao čoveka.

To su ožiljci koji se teško uklanjaju.

Priča druga: Strah

– Jednako upečatljiva priča je i, da tako kažem, naša, ovdašnja. sremačka ili bolje rečeno mačvanska. Milica (31) se udala u jednom nama bliskom selu, rodila muško dete i živela neko vreme skaldno sa suprugom. Posle izvesnog perioda, razvela se, ali je ostala u selu, gde je ubrzo našla drugog muža, sa kojim je stupila u vanbračnu zajednicu. I tu je sve išlo dobro dok nije rodila ćerku. Tada počinju nevolje. Ljubomorni muž  joj brani da ide iz kuće, da posećuje sina iz straha da će se pomiriti sa prvim suprugom, kao i da upoznaje nove ljude. Psihička tortura postaje sve veća, Milica poboljeva od batina i stalne psihičke presije, što uslovljava sve teži materijalni položaj, ali ipak rešava da napusti muža.

Odlazi i živi sama sa detetom. Jednom prilikom, kada je ćerka bila kod babe i dede, muž dolazi, tuče je, siluje i spava kod nje kako bi prikrio tragove. Ona po njegovom odlasku zove policiju, ali se ništa ne rešava. Tortura se nakon toga nastavlja, ona trpi i ponovo zove policiju, što samo pogoršava njenu situaciju. Sve to traje skoro godinu dana, dok na kraju nasilnik nije priveden.

Danas, Milica živi u drugom selu, malo i radi, ali je u stalnom strahu od mogućeg povratka muža na slobodu. Taj strah nije iracionalan, a u mislima ide toliko daleko da se plaši za svoj, ali i za život svoje ćerke i sina.

Iako je od straha pobegla, ona još uvek sa njim živi i živeće dok se stvari drastično ne promene u korist žrtava nasilja.

Priča treća: Centar za roditelje

Jedna akcija CentraIako postoji već duži niz godina, najveći broj Mitrovčana slabo je upoznat sa čitavim spektrom aktivnosti Udruženja “Roditelj SM”. Njihovo ime osvane u štampi ili se pronosi gradom na Savi prilikom organizovanja različitih humanitarnih aktivnosti i svima dobro poznate “Klincijade”. Međutim, jako mali broj ljudi zna da ovo Udruženje pruža konstantnu podršku i roditeljima, sa ciljem da kroz njihovo osnaživanje, osnaže i porodice koje su ugrožene. Tako su mitrovački roditelji pri svom Udruženju otvorili i jedinstveni “Centar za roditelje” koji je trenutno smešten na privatnoj adresi u Starom Šoru, na borju 97, a koji je prerastao u pravi magacin garderobe, lekova, higijene i drugog materijala koji se prosleđuje najugroženijima. Kako ističe Jelena Mijić Vasilić, volonter u Udruženju i prvi svedok Draganine i Milicine priče, cilj je da se obezbede adekvatne prostorije za rad “Centra” kako bi se njegove aktivnosti mogle proširiti na predavanja, tribine, odnosno kako bi se moglo početi i sa prikupljanjem i skladištenjem nameštaja, bele tehnike i druge opreme neophodne najugroženijim mitrovačkim i sremskim porodicama.

HUmanostKada smo pokrenuli “Centar” ideja je bila da distribuiramo garderobu. Kako je to dobro krenulo, ljudi su počeli da donose ispravne lekove i higijenu, a sada ljudi, najčešće žene koje prolaze kroz različite muke, dolaze da traže i druge vrste pomoći. Koliko možemo mi pomognemo, ako ne možemo nastojimo da uputimo na institucije koje su zadužene za pomoć, priča Jelena i dodaje: – Međutim, naš cilj je odemo korak napred, da proširimo skladišne kapacitete i da pokrenemo dijalog u gradu na temu siromaštava i nasilja u porodici, kroz predavanja i tribine koje bi pratile naše humanitarne akcije. Da bi to bilo moguće, potrebno je da obezbedimo veće i vidljivije prostorije, da imamo jasno naznačeno radno vreme, a to sami ne možemo. Mi nismo Crveni krst, ali smo tu da pomognemo, da podupremo njihov i rad Centra za socijalni rad, kako bi bili na korist našim najugroženijim sugrađanima.

Kako siromašni postaju sve vidljiviji, baš kao i žrtve nasilja u porodici, smatra Jelena, neophodno je da zajednički na rešavanju njihovih problema rade institucije i civilni sektor, onaj koji radi volonterski, bez razmišljanja o nadoknadi, ali iz ljubavi i poštovanja svega kroz šta su najugroženiji prošli i još uvek prolaze.

– Sremska Mitrovica ima svoje preduzetnike, poslovne ljude, sposobne i verujemo velikog srca. Jedna od naših ideja je i da pokušamo da ih saberemo, da im objasnimo koliko je važno da pomognu svojim sugrađanima. Svesni smo da mnogi to već čine, ali držimo da ne bi bilo loše da se napravi jedna organizacija koja bi ih okupljala i koja bi mogla da deluje brzo u najkritičnijim momentima, smatra Jelena. – A verujte stvari nisu ni malo svetle. Ljudi dolaze u “Centar” po raznu pomoć, čak i po najjeftinije lekove, jer ni za njih nemaju. Sa druge strane, neophodno je i što hitnije pružanje drugih vidova pomoći, pre svega ženama, kao i što kvalitetnija edukacija mladih. Pre izvesnog vremena smo radile anketu po srednjim školama u Mitrovici i došle do interesantnog saznanja da većina mladih devojaka smatra da je normalno da im momci kontrolišu mobilne telefone, da im brane da idu u grad, a nemalo je i onih koje smatraju da je šamar izliv strasti, a ne nasilje. Možda su se šalile, možda nisu, to ne znam, ali su rezultati ankete poražavajući. Sve to znači da je naš “Centar” neophodan i da se civilno društvo ne može isključiti iz borbe protiv nasilja, siromaštva i svih onih nepravdi koje muče naše društvo, grad i ljude pojedinačno. Ožiljci su teško uklonivi, ali mogućnost za to ipak postoji.

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: