U stanju u kojem nema ni rata ni mira, živi se od danas do sutra. Sa prosečnom penzijom od 40 do 70 evra za puni radni staž, sa platom koja vas, ukoliko dostigne stotinu jedinica strane valute, čini uglednim članom zajednice – Engleskim se u Kijevu priča slobodno, nemački je dobrodošao. Ruski nije zabranjen, ali se često „ne razume“, uprkos činjenici da je ukrajinskom više nego sličan i da je sve do skoro tim jezikom koji se uporno naziva „moskovskim“ govorio najveći broj Kijevljana – Paradoksalan ili ne, u ratu sa sobom ili u miru sa svima, život u Ukrajini ide dalje. On je, u njenom glavnom gradu, za nijansu skuplji od onog u Sremskoj Mitrovici, ali znatno jeftiniji od beogradskog
Piše: S. Lapčević
Rus(ija) je sve samo ne ono što se okom može videti. Ona se bolje oseti nego što se vidi. Tamo gde se vidi, počinje njeno gubljenje, dramatičan nestanak i pretvaranje u nešto što je oku naviknutom na ukrašena kubeta crkava i svodove pokrivene ćilimima strano. Tada se u duši opčinjenoj „skaskama“ bude osećaji koji daju nove smernice i otkrivaju putokaze koji vode ka, ako ne toliko lepim, a ono svakako skrivenim prostorima nesagledive istorije, mogućnosti i života.
Tako je, kada bi pokušali da u jedan pasus sažmemo „Podzemnu Rusiju“ davne 1883. godine o prostoru koji sam, hodajući nedavno kroz staru Galiciju i majčinski Kijev, makar delimično prošao, pisao Sergej Stepnjak. U svom delu koje je postalo Sveto pismo mladih revolucionarnih naraštaja, dajući profile boraca protiv vlasti Imperije, Stepnjak je do krajnjih granica razvukao podvojenost ruskog društva. Ta podvojenost, sa svim svojim paradoksima traje i danas, spajajući se sa nemogućim u prostoj činjenici da se zemlja u kojoj se živi uvija u magle vlastitih imena… Rusija, Rus, Kijevska Rus, Ukrajina.
Ni rat ni mir
Na tom nemalom prostoru, smeštenom između tri nekada moćne države – moskovske, bečke i varšavske, nije samo ime podvojeno. Svoj odraz imaju istorija, sadašnjost, ali i budućnost. U njima, stiče se utisak, čovek Ukrajine-Rusije-Rusi-Kijevske Rusi, jedino može da otkrije stvarnost o kojoj je Stepnjak pisao i sačuva svoju dušu. Onu slovensku, očito dovoljno široku koja pod težinom nužde pokriva i sabira sve ukrajinske paradokse. A njih je mnogo.
Istok je u ratu. Građanskom, bratoubilačkom. Tamo ratuju Ukrajinci, „Rusi“ i „Galičani“, „teroristi“ i „regulaši“, „boljševici“ i „fašisti“. Oni kojima je Ukrajina pitanje nacionalnog identiteta i oni za koje „Krajina“ predstava samo geografsku odrednicu u ruskom moru.
Sve je podvojeno osim razloga zbog kojeg se metak stavlja u cev. Ratuje se za jezik, pismo, pravo da se govori, misli, bude svoj. Dodatna pojašnjenja istih, u istom su stanju kao i puške.
Zapad je u miru. Tu se misli o životu, provodu, odrastanju i preživljavanju. Mir od kojeg Istok beži, jednako koliko Zapadu ne treba istočnjačka artiljerija. Dok prolazim kroz Kijev, posmatram njegove ulice i ljude, shvatam da je rat završen. Gotovo izgubljen.
U stanju u kojem nema ni rata ni mira, živi se od danas do sutra. Sa prosečnom penzijom od 40 do 70 evra za puni radni staž, sa platom koja vas, ukoliko dostigne stotinu jedinica strane valute, čini uglednim članom zajednice.
To što sam tokom nedelje provedene u gradu u kojem je Sveti Knez Vladimir krstio ruski (pazite kako akcentujete, jer u Ukrajini i akcenti su u međusobnom ratu) narod video, deo je kolektivne lepote i tragedije prostora kojeg su međili Sloveni.
Ivan Zalužni
Ipak, Kijev je lep grad. Oni koji putuju više od mene rado ističu da je jedan od najlepših u Evropi i defintivno najbogatiji zelenilom. Podeljen Dnjeprom i razapet između kupola Kijevo-pečerske Lavre i vrha mača Majke Otadžbine koja sa najvišeg gradskog brda pronosi slavu vojnika Crene armije koji su uz velike žrtve iz njega oterali nosioce (barem jednog od mnogih) ukrajinskog paradoksa, jedan je od onih koji boluju od viška istorije.
Taj „višak“ oseća se na svakom koraku. U kijevskim hramovima za koje se „otimaju“ kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog Partijarhata i nekanonska UPC-Kijevskog Patrijarhata, ona je vidljiva na spomenicima kozačkih atamana koje jednako svojataju i „Rusi“ i „Galičani“, kao i na onim, nešto novijim spomenicima sa kojih su tokom p roteklih godina vešte ruke paradoksa uklonile svako sećanje na Sovjetski Savez.
Svoju punu paradoksalnu afirmaciju, taj „višak“ ostvaruje na plakatima kojima je Kijev nedavno obeležio još jednu godišnjicu zvršetka Velikog Otadžbinskog Rata, ili prosto – Drugog svetskog rata, kako se ta velika svetska borba od skoro u Ukrajini zove.
Na njima su, u čvrstom stisku, predstavljena dva vojnika – Crvene i Ukrajinske Ustaničke Armije, koji su pre nekoliko decenija bili na potpuno suprotnim pozicijama. Sa osmehom na licu, vojnik koji je nekada „oslobađao“ Kijev od nacističkih trupa i vojnik koji ga je „branio“ od napada „crvenih okupatora“, radosno poručuju da je velika pobeda izvojevana.
Svoj odgovor, ova zagonetka nudi u teškoj istini. Unuk starog Crvenoarmejca poginuo je kao dobrovoljac jednog od mnogih neo-nacističkih ukrajinskih odreda na Istoku. Mireći se sa svojim neprijateljima, stari Ivan Zalužni miri se zapravo sa izborom svog unuka.
Revolucija
Engleskim se u Kijevu priča slobodno, nemački je dobrodošao. Ruski nije zabranjen, ali se često „ne razume“, uprkos činjenici da je ukrajinskom više nego sličan i da je sve do skoro tim jezikom koji se uporno naziva „moskovskim“ govorio najveći broj Kijevljana.
Izmešana sa devojkama u kratkim suknjama i mladićima koji su gotovo svi ošišani „po kozački“ (kratko sa malim „zvrkom“ na sredini glave koji pada među oči), maršira vojska. Kadeti, regruti, oficiri. Oni bez epoleta i oni na čijim grudima stoje značke-spomenice na „ATO“ – „Anti-terorističku operaciju“ na istočnoj strani.
Dok šetaju kraj jedva vidljivih ostataka nekadašnje „revolucije“, jedni pričaju o školovanju, a drugi o ratu i zaslugama koje će i tamo kao i ovde – jednoga dana ako ne narod, Bog „sigurno pozlatiti.“
Do samo pre nekoliko godina, „revolucija“ je bila reč koju je dobar deo Kijevljana rado izgovarao. Tada se, na centralnom trgu „Majdanu“ mnogo mislilo o mogućnosti da se upravo takvim činom može zgrabiti bolji život (pazite se, u Ukrajini ni „bolji život“ nema opšte značenje), Danas, posle mnogo žrtava, uličnih ubistava, pretnji, strahova i rata koji ni sam nije načisto da li se vodi ili ne, ta reč postala je višak u svakodnevnom govoru. Nizak standard i otvaranje novih konflikata koji „ničemu ne vode“ učinili su je retrogradnom.
Tako je čak i onaj pojam koji po pravilu označava iskorak u napred (ne nužno u bolje), na uređenom „Majdanu“ na kojem više nema ni traga sukoba i na zidovima sa kojih su sprani ratoborni grafiti, proglašen za svoju suprotnost – za nazad.
Za revolucijom, vuče se opori ukus teskobe, straha, izgubljene nade. Po koja ploča „herojima Nebeske satnije“ (svi koji su poginuli na „Majdanu“ sabrani su u njoj), i gomili kozačkih zvrkova koji su, reklo bi se, postali jedini relikt naroda rešenog da u „blickrigu“ likvidira sve svoje probleme.
Život
Paradoksalan ili ne, u ratu sa sobom ili u miru sa svima, život u Ukrajini ide dalje. On je, u njenom glavnom gradu, za nijansu skuplji od onog u Sremskoj Mitrovici, ali znatno jeftiniji od beogradskog. Takav život, vapi za otvaranjem granica, pa je otuda narod koji se bori za nacionalni opstanak spreman da, čim se Ukrajini ukinu vize, preseli u bilo koju državu Evropske Unije.
Nedavno, Kijev je bio domaćin „Evrovizije“, što je u gradu Svetog Vladimira shvaćeno kao znak da „prijatelji prijatelje“ nisu zaboravili. Za tu priliku, kako već nije mogla biti uklonjena, Majka Otadžbina bila je svetlosnim efektima obojena u ukrajinsku plavo-žutu i banderističku (saradnici Nemaca iz Drugog svetskog rata) crno-crvenu boju, toliko omiljenu među ukrajinskim političkim zvaničnicima.
Za razliku od Kijeva, život po selima ukrajinskog zapada, mnogo je tiši i sporiji. Velike spomenike revolucionarima tu smenjuju ploče sa likovima nacistčkih saradnika. Ukrajinski seljaci nepreglednu zemlju obrađuju konjima, ali se rado okupljaju na centrima svojih sela, gde pod banderističkim zastavama, sa flašom u ruci ili bez nje, pogledom uperenim ka istoku i čvrsto stisnutom šakom poručuju da „kozačka slava još živi.“
U prodavnicama, ruski se govori i razume. Posebno kada u njih uđe veća grupa stranaca. Život u Kijevu još uvek nije preživljavanje. U selima neretko jeste.
Umesto „ura“ ili „napred“, umesto „dobar dan“ i „do viđenja“, aplauza ili ma kakvog drugog uzvika zadovoljstva, po koncertima, utakmicama, na upoznavanjima ili druženjima, poručuje se „Slava Ukrajini“. Odgovor „Herojima Slava!“, ulaznica je u društvo prijatelja. To što za dobar deo stanovništva Ukrajine ovaj pozdrav ima isti prizvuk koji u ovim krajevima ostavlja „Za Dom“ i dogovor „Spremni“, trenutno se malo mari.
Ukrajina, ona nadzemna, trenutno živi svoje dane paradoksa. Zapravo, čini se da njena istorija nije ništa drugo do čudan splet nemogćeg. I sve je „dobro“ do godina raspleta. Baš kao na prostorima sa kojih sam Ukrajini pošao.
Isti je to narod, ista duša – slovenska. Široka… dovoljno da olako u svoju utrobu može da smesti sve paradoske svojih vlasnika.
