• ponedeljak, 29. novembar 2021.
VELIKI RADINCI: KAKVE SU NAM SEOSKE ŠKOLE?
Projekti | Sremska Mitrovica
0 Komentara

VELIKI RADINCI: KAKVE SU NAM SEOSKE ŠKOLE?

26. april 2017. godine

Dok je problema biće i kreativnosti

– Dobri učitelji su važni kao i doktori nauka. Možda i važniji, jer ne treba zaboraviti da su svi ti doktori nauka počinjali od učitelja. Moje kolege i ja, uprkos činjenici da radimo u seoskoj školi kojoj mnogo toga nedostaje, dajemo sve od sebe da budemo baš takvi – dobri učitelji. Naši uspešni đaci koji nas spominju i danas najbolja su nagrada za naš trud, kaže Gordana Milošević

GordanaUprkos činjenici da su u odnosu na matične i gradske škole zapostavljene, i pored toga što se o njima malo govori i ka njima još manje usmeravaju sredstva za obnovu, uređnje, proširenje… seoske škole, ili bolje rečno njihovo nastavno osoblje, smatra Gordana Milošević, učiteljica drugog razreda Osnovne škole „Jovan Popović“ iz Velikih Radinaca još uvek daju svoj maksimum. Problemi sa kojima se u procesu vaspitanja i obrazovanja najmlađeg seoskog stanovništva ove škole susreću deo su pak opšte bolesti od koje pate i „velike“ gradske škole, a koja se u selo prelila upravo iz urbanih centara u kojima, pritisnuta svim pošastima svog vremena i sprovođena kroz nikada dovoljno širok koridor „dečijih prava“, deca pokazuju sve manje interesovanje za obrazovanjem i vaspitanjem.
– Naša, radinačka deca, a uverena sam da će to reći i kolege iz drugih seoskih škola,  nemaju ni blizu tako dobre uslove za rad kao što imaju deca u centralnim, odnosno gradskim školama. Međutim, uprkos tome, naši školarci daju sve od sebe da bi se nametnuli i pokazali koliko vrede. Željni su takmičenja, dokazivanja, znanja i uprkos opštem stavu koji im ne ide na ruku, pokazuju da su voljni da uče. To što ih retko ima među najuspešnijim đacima, često je problem samih matičnih škola koje neretko i kriterijume za ocenjivanje svode tako da deca iz gradova budu „najreprezentativnija“. Uprkos tome, mi imamo dobru i vrednu decu. Neka od njih poput Brane Milošević uspela su da se izbore za status đaka generacije, neka nisu ali su po odlasku u srednje škole pokazali da vrede mnogo više od onoga što su o njima govorili oni koji su im „merili“ znanje i uspehe, a ove godine recimo imamo i prvaka Srbije u Tehničkom – Maju Josić. Često se misli da deca na selima nisu zainteresovana za bilo šta što nije fudbal, odnosno folklor, ako ga ima u selu, i to je još jedna greška. Imamo mi dobre dece koja vole da čitaju, pišu, da pevaju, crtaju, priča učiteljica Gordana.

U iščekivanju cd-plejera

Trenutno u radinačku područnu školu ide 84 mališana. U septembru u školske klupe sešće svega četiri prvaka, pa će tako po prvi put u svojoj istoriji ova škola doći u situaciju da ima i kombinovano odeljenje.  Koliko su nabrojali oni kojima nije bilo teško, Veliki Radinci mogu se „pohvaliti“ i sa nemalim brojem neženja – preko 50. Već naredne godine, u radinačke klube sešće 11 pravaka, tek nešto manje nego što je to učinilo prošle godine.
– Ako zanemarimo ova četiri predškolca, mi u Radincima još uvek nemamo toliko problema sa upisom đaka. Veći problem su nam loši uslovi u kojima radimo kao i nemogućnost da bilo šta činimo kako bi popravili izgled naših učionica, dvorišta, toaleta, a o stolicama, stolovima i potrošnom materijalu i da ne govorim. Toaleti su stari, ruinirani, a vlaga koja od njih kreće širi se po čitavoj školi. Ograda oko škole je u katastrofalnom stanju, nemamo ni čestit prilaz školi, beton u dvorištu je propao, nekoliko puta je bio podizan i postaje vrlo nebezbedan za kretanje. Zidovi su okrunjeni, podovi uništeni, stolicama je potrebna hitna opravka, a stolovima čišćenje i makar premazivanje akrilnim bojama kako bi ličili na nešto, priča učiteljica Gordana i dodaje: – Srećom pa su nam deca kreativna, vole da crtaju i pišu pa onda njihove radove koristimo da pokrijemo sve rupe i fleke od vlage. Da nije tako, bilo bi još gore nego što se na prvi pogled čini.
Kreativnost krpi rupeDa čitava stvar bude još bizarnija, radinačkoj školi trenutno nedostaje i jedan ispravan cd-plejer. Mala linija koju imaju odavno ne radi, a ne postoje ni uslovi da se nabavi nova. Da bi održali čas muzičkog vaspitanja ili stranog jezika, nastavnici u zvučnike za računar uključuju mobilne telefone.
Kako održavanje škole nije u nadležnosti Mesne zajednice, već uprave za obrazovanje, to se sve češće u seoskim školama može čuti i pitanje kada će one doći na red za kompletno uređenje? Dok se na to čeka, u sitnom uređenju i kupovanju onog najosnovnijeg, što po merilima onih koji o obrazovanju odlučuju ipak prelazi tu granicu, brinu nastavnici, učitelji i roditelji.
– Mi moramo da stvorimo makar minimum uslova za rad. Ne samo zbog dece, već i zbog nas. Nastavni kadar naše škole, a sigurna sam da je tako svuda po selima, daje kada i koliko može. Mesne zajednice ne mogu da učestvuju, a nema smisla ni da povlačimo stalno jedne te iste roditelje, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da postoje oni koji su dužni da o obrazovanju vode računa, priča Gordana Milošević i dodaje: – Seoske škole su u zapećku i to mora svima biti jasno. Ovde se retko ili nikad ne održava centralna proslava dana škole, o našem radu se malo zna, a mogu reći i da sredstva koja se ka centralnoj školi usmeravaju retko dolaze do područnih škola. Tako ćete videti da se recimo krovovi uređuju u gradu, a u Radincima prokišnjavaju, u gradovima se sređuju fiskulturne sale, kupuje oprema, dok Radinci ne samo da nemaju salu, već nemaju ni dovoljno opreme za fizičko.

Višak politike, manjak kreativnosti

U zenskomI dok direktori sve više ističu da je deo problema u nedovoljnoj angažovanosti osoblja u seoskim školama, radinačka učiteljica poručuje da u svom dvodecenijskom radu može da se podiči sa jednakom količinom ljubavi, posvećeno i agilnosti usmerene pre svega ka onome što je njen glavni zadatak – rad sa decom. Vodila je dramsku i letararnu sekciju, a trenutno je na čelu radinačkog KUD-a koji okuplja sve veći broj mališana sa kojima je nedavno na uskršnjem vašaru pokušavala da sakupi pare kako bi isplatila orkestar.
– Istina je i to da bi direktori trebali da budu agilniji, veštiji, ali tu ima dve stvari: takvih trenutno nema, možda se stvaraju, a sa druge strane ne treba isključiti ni činjenicu da je politika ušla u sve pore društva, pa tako i u obrazovanje. U svom radu direktor treba da bude kreativan, ali ni to im se često ne dopušta u dovoljnoj meri. Takođe, sve je manje sredstava i za usavršavanje prosvetnih radnika. Konkretno, šta god smo mi u Mitrovici tražili za stručna usavršavanja, nismo dobili. Do pre nekoliko godina dobijali smo sredstva za seminare, a već tri godine ništa. Kada pitamo direktore, kaže nam se da nema sredstava. Verujem da su i njima ruke vezane, jer sve i da hoćete nešto da uradite, šta možete kada vam se kaže da para nema, a pri tome niste slepi da ne vidite da u sredini u kojoj ste zaista nema baš previše novca. Ne dobijamo ništa više od onog najosnovnijeg, a ni to često nije dovoljno, poručuje učiteljica.

Najvažniji je dobar učitelj

Za razliku od pojedinih, radinački roditelji pridaju veliki značaj formalnom obrazovanju pa je mali broj onih koji se ne interesuju za to šta njihova deca rade i kakvi su učenici.
– U gradu decu vaspitava ulica, na selu je to još uvek škola. Vidite, u gradu roditelji trče na poslove i decu puštaju ulicama i igraonicama. U selima roditelji jednako trče, ali decu ostavljaju školama jer nemaju kome drugom i ma koliko to bilo teško nama i pogrešno u startu, još uvek je bolje. Koliko god da imate nemarne dece u selu, uvek znajte da je u gradu još gore. To posebno poručujem mladim kolegama koji rade po selima sa nadom da će u gradu konačno dobiti priliku da nađu dobru decu. Lično smatram da se dobra deca ne nalaze, već se stvaraju. Istini na volju i u tom procesu su gradske škole u prednosti. Ako zanemarimo opšte uslove, tu je i mogućnost odlaska na privatne časove, kao i razni drugi vidovi usavršavanja. Međutim, ako prepoznamo talenat, sigurno ga nećemo ostaviti da propadne i naša Maja Jović je nedavni i najbolji primer. Manjak prostora za kvalitetan rad sa talentovanom decom postoji kada su u pitanju strani jezici i to je stvar na koju škola koja nema čestit cd-plejer ne može mnogo da utiče, smatra Gordana Milošević.
No, uprkos svim problemima, učiteljica Gordana smatra da je rad na selu mnogo bolji od rada u gradovima. Tome u prilog ide mirnije i lepše okruženje koje daje više mogućnosti za izlazak u prirodu, manja odeljenja u kojima se može bolje raditi, kao i činjenica da se ljudi u selima međusobno bolje poznaju od komšija u gradovima.
Vlaga cini svoje– Sve što je loše, a što vidite oko sebe u selima, možete naći i u gradovima i to još gore. Lično smatram da je posao prosvetnog radnika najlepši i najlplemenitiji posao na svetu, jer nema ništa lepše od činjenice da ste nekoga opismenili, naučili nečemu i spremili ga za dalje školovanje. Obično se učitelji danas potcenjuju, nekada bez razloga, nekada sa razlogom, jer pored sve lošijeg obrazovnog sistema imamo i loš odabir kadrova, ali ja odgovorno tvrdim da su dobri učitelji jednako važni kao i doktori nauka. Možda i važniji, jer ne treba zaboraviti da su svi ti doktori nauka počinjali od učitelja. Moje kolege i ja, uprkos činjenici da radimo u seoskoj školi kojoj mnogo toga nedostaje, dajemo sve od sebe da budemo baš takvi – dobri učitelji. Naši uspešni đaci koji nas spominju i danas najbolja su nagrada za naš trud, zaključuje razgovor učiteljica Gordana.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Kakve su nam škole, takva su nam sela” koji je pomognut od strane Grada Sremska Mitrovica

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: