GODIŠNjICE • MIROSLAV MIKA ANTIĆ (1932 – 1986) I POEMA „SREM“ (1986)
Piše: Dušan Poznanović
Neka kuca srce moga Srema. Biće pesme i kad mene nema – zapevao je Miroslav Antić u poemi Srem, moglo bi se reći svom oproštajnom delu, ispisanom one iste 1986. godine u kojoj će se preseliti u večnost. Otišao je Mika 24. juna, a ujesen, 11. oktobra, na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici premijerno su izvedeni njegovi stihovi posvećeni sremskim rodoljubima, žrtvama fašističkog terora u toku NOB-a. Govore, pre svega, o suludosti rata, ali i lepoti i prolaznosti života.
Ima l’ Srema, ako luda nema?
Imal l’ Srema, ako čuda nema?
———————————-
Ponekad je kasno biti čovek
Al’ je zato časno biti čovek –
Kad si lud i kad si Sremac dovek.
———————————-
Sav sam Sremac, eto.
To mi prokleto. Al’ to mi sveto.
I, eto, tako se Miroslav Mika Antić, Banaćanin po rođenju (Mokrin, 14. mart 1932) pesnički i ljudski deklarisao kao Sremac, nepopravljivi svinjski, vinski i ruzmarinski Sremac, koji „čaši, flaši i fruškogorijaši“, svoju dragu i sebe samog vara „s Gorom fruškom i rođenom puškom“. Još u kultnoj zbirci Garavi sokak on je jasno nagovestio: Šta će meni tamo jedan mesec. / Meni treba ovde jedna zemlja./ Šid, Mitrovica./ Stara Pazova./ Zemun. Beograd./
Veliki poznavalac i priređivač mnogih Antićevih knjiga, dr Drađko Ređep, nudi ubedljivo objašnjenje za to pesnikovo sremovanje:
„Miloš Crnjanski ima reč o tome da je zavičaj ono što izaberemo. Zna se: on je izabrao Srem, takoreći Irižanin, kako je govorio.
Antić koji svakako mnogo šta u fakturi stiha, ali i u ekstazi govornog svog bola duguje pesniku Čarnojevića, takođe je, i to na samom svom kraju, u petom, opet u petom činu čovekove, svoje sudbine iznašao Srem, kao mogućnost neutešne utehe, nade bez nade, zaveta koji, posle svega, ostaje.“
Ređaju se naseljena mesta, reke i toponimi u ovoj Mikinoj sremskoj, zavičajnoj poemi: širok Dunav, mesečina na Bosutom, Vukom i Savom, fruškogorski manastiri, Divoš, Čalma i Bingula Mala, pa Pećinci, Ljukovo, Vizić, „šume od Čota i Bikić Dola, vinogradi od Privine Glave, pa do oba Slankamena“, svitanje od Obreža i Ašanje. Tu su zatim Subotište, Beška, Surduk, Višnjićevo i Morović, pa Grabovo, Susek, Šašinci, Lug, Sviloš i Banoštor. „Pusti me da siđem do Ogara i Progara… Idu šume od Rume i grme… Kroz vetrove Čevrntije i Legeta…“, potom Vrdnik, Sibač i Maradik… „Iz Pazove oblak me nazove“. Ležimir, Grgurevci, Ledinci, Kupinovo, Ilinci, Vojka, Karlovčić…
Jedna pola Srema ispod stola.
Druga pola sred kafanskog stola,
Od Vašice pa do Dobrodola.
——————————–
Šašinci, Bačinci, Radinci, Stradinci.
Kukujevci, Erdevik. Na vekove imam pik.
———————————
Kad su Sremci krenuli,
vekovi su prenuli.
Kad su Sremci krenuli,
na naličje nebo su okrenuli.
A poznata književnica Vesna Krmpotić u svojoj recenziji za poemu Srem (Dom omladine „1. novembar“, Sremska Mitrovica 1986) napisala je da „Miroslav Antić govori o Sremu onako kako pjesnik jedino može govoriti o nečemu tako konkretnom kao što je zavičaj: tako da ga u trenutku izgovaranja pretvara u simbol.“ Pesnik Ljubivoje Ršumović, pak, gleda na pitanje Antićeve zavičajnosti znatno šire: „Nije Mika iz Mokrina samo/ I nije samo iz Erdevika/ On je odasvuda/ Sveti izvor/ Bujica dobrote…/
Na jednom mestu u poemi Srem Miroslav Antić će napisati: Još pre Skita, još od ledenoga doba/ sve je ovo prezimenom: Srem./ A Drađko Ređep će zaključiti: „(Poema) Srem je, po svemu, nalik na oproštaj.“
