Doktor Aleksandar i Jelena Dejanović su jedan od najpopularnijih umetničkih bračnih parova na prostorima bivše Jugoslavije
Piše: Miomir Filipović Fića
Niko tako pesmom nije mogao dočarati ravan Srem, širok i moćan Dunav, te Savu kad je u talasima, veselu sremačku svadbu u čezama i fijakerima koje su vukli gizdavi konji vrani, beli i dorati, a o umešnim i lepim Sremicama da se i ne govori, kao doktor Aleksandar Aca Dejanović. Pevao je uvek lako, sa osmehom na usnama, veselim licem i veoma živahan u svakoj prilici. Slušaocima je pružao privilegiju da osete lakoću života uz pesmu i svirku. Tako je to trajalo više od pola veka. Ostavio je neizbrisiv trag jedinstvenom bojom glasa koji je i danas mera najvišeg dometa umetnosti najlepšeg instrumenta na svetu – glasa. Kad je to učinio navršio je 77 godina života i otišao je, sigurni smo, u raj.
Doktor Aleksandar Aca Dejanović je rođen u selu Stari Ledincim, sa one strane Fruške gore, gledajući od reke Save i iz Sremske Mitrovice. Mladi Sremac se rešioda nauči da jednog dana vadi i popravlja zube, misleći ponajpre na svoje seljane, a onda i na gradsku gospodu. I zbog toga je stigao na studije u Beograd. Bilo je to prvih godina nakon drugog strašnog rata u 20 veku. Studije duge i teške. Siromaštvo koje je rat doneo, otežavalo je mogućnost mladim i ambicioznim ljudima da nešto u životu nauče i da žive od toga što su naučili.
Pored želje da izuči za zubara, Aca je kao dete pokazao da ima talenta za pesmu. Za tako štogod u seljačkoj kući nije niko mario nešto posebno. Pesma i svirka bile su razonode od kojih se nije moglo živeti. Bar to nije bilo moguće u selu. Mladi student, znajući svoje imovno stanje, brzo je uvideo prednosti velikog grada ako si za pesmu bogomdan. Studirajući počeo je pevati po beogradskim kafanama. U početku je to bilo na molbu orkestara da ga puste da otpeva poneku pesmu. Naravno, za badava. Kasnije su iskusni beogradski muzičari shvatili da imaju pred sobom mladića božanstvenog glasa. Aca je pevao sevdalinke i srpske narodne pesme šumadijskog melosa. Gosti beogradskih kafana nikako da se odluče da li je Bosanac ili Šumadinac. Na pamet im nije padalo da je Sremac dok ga nije pod svoje uzeo čuveni primaš Radio Beograda Todor Familić, Sremac iz Zemuna, čuvši ga u nadaleko čuvenoj beogrdskoj kafani „Orač“.
– Mladiću, šta ti tražiš ovde u kafani? Ti treba da pevaš za Radio Beograd! Ja ću te preporučiti Carevcu da te čuje. Takav glas mi nemamo u radiju. Doduše, ima sjajnih pevača, ali ti si posebno nadaren za pesmu. Kad možeš da dođeš u Radio Beograd, ja ću te čekati? – bilo je na kraju pitanje primaša Todora.
– Molim vas, gospodine, ja sam došao ovde da studiram medicinu, a ne da budem pevač. Ja pevam zato što mi treba novaca da preživim u Beogradu na studijama, a ne da bi me čuo Carevac i da tako ostanem bez diplome koju moram podneti ocu na uvid kad se vratim iz Beograda – govorio je sasvim ozbiljno Aca.
Ništa tada nisu vredeli razgovori buduća dva prijatelja. Tek posle više od dva meseca Todor je nagovorio Acu samo da dođe na audiciju, pa ako ga prime, nek sam odluči šta hoće. Aca je na to pristao i stao iza mikrofona u studiju za audicije u Radio Beogradu. Iz njega bio je orkestar kojim je maestralno upravljao čudesni violinista Vlastimir Pavlović Carevac. Aca je pevao bez straha i treme. Kafana je najbolje mesto gde se sve treme i strah od veličine briše. Carevac je svirao i uživao kako Aca peva sevdalinku, srpsku narodnu pesmu Šumadije i najednom ga upita, pre toga spustivši violinu, a orkestar stade:
– Odakle si ti mladiću ?
– Iz Ledinaca! – ponosno odgovori Aca.
– A, ‘de ti je to? – ponovoće Carevac.
– U Sremu! Kako to vi ne znate? – upitno sa osmehom odgovori Aca.
Carevac malo zaćuta, pa reče:
– Što ne pevaš nešto iz Srema kad si Sremac? – malo oštrije upita Carevac.
Aca oćuta malo i pusti glas: Širok Dunav, ravan Srem… U studiju se sve pretvorilo u uho. Aca otpeva celu pesmubez muzičke pratnje. Usledio je snažan aplauz čitavog orkestra. Carevac ga lupi gudalom po glavi. Bio je to znak da je primljen na audiciji za stalnog pevača Radio Beograda. Imao je tada 24 godine i bio pri kraju studija.
Usledili su konceti sa grupom najpoznatijih pevača tog doba širom Jugoslavije. Aca je postao zubar i zaposlio se da radi ono što je kao dečak sanjao u svojim Ledincima. Najveći deo svog života proveo je u Sremskoj Mitrovici, odatle išao širom sveta i u nju se vraćao.
Na tim putovanjima gde je pevao narodu sreo je svoju životnu saputnicu Jelenu Keler koja je rasala u Bijeljini i u Mačvanskoj Mitrovici gde joj je otac imao zanatsku radnju u vreme Drugog svetskog rata.
Jelena je imala veoma prijatan bajkovit glasa. Kad je osnovan Državni ansambl narodnih pesama i igara „Kolo“1949. godine među prvim je bila primnjena na audiciji. U tom ansamblu je doživela penziju koju i danas uživa u Sremskoj Mitrovici.
Jelena je 1951. godine u engleskom gradu Langolenu, sa ansamblom Kolo bila učesnik takmičenja evropskih naroda u narodnoj pesmi i muzici. Na tom festivalu učestvovala je 31 evropska država. U konkurenciji od više od 50 pevača Jelena je postala prvakinja Evrope u pevanju narodnih pesama. Sjano je otpevala staru dobru narodnu pesmu Kaži libe Stano i oduševila žiri i publiku pa je kao pobednica dva pesme pevala na molbu publike. Tada se pevalouakustičnoj sali,bez mikrofona i muzičke pratnje. Od tadašnjih članova ansambla „Kolo“prvak Evrope postao je i čuveni frulaš Sava Jeremić. Ostale prve nagrade su pripale po jedna za nekoliko zemalja u raznim nastupima: folkloru i muzici, a neki su predstavnici država ostali zadovoljne i sa pohvalama.
Aleksandra i Jelena Dejanović su pevali narodu ali i političkoj svetskoj eliti tog doba. U doba vladavine Josipa Broza Tita na njegovim slavljima bilo kojeg karaktera, pa i onih kada je dočekivao namoćnije vladare sveta, mogli su da nastupe samo vrhunski umetnici. Aca i Jelena su to bili. Samo za dočeke Nove godine pevali su čuvenom maršalu čak deset puta. Ta čast i toliko puta retko se kome ukazivala. Tito je neobično voleo pesmu Ace i Jelene. Ima onih koji to pamte, a mnogo puta je značajnih Sremaca bilo sa Titom i Jovankom na raznim slavljima i zato mogu potvrditi mišljenje Tita o glasu Dejanovića. Kažu da je jednom prilikom u Karađorđevu, doktor Aca tako bio raspoložen za pesmu i u jednom trenutku Tito ga je tako pažljivo slušao da je na kraju izustio: „Ovaj Sremac ima čudesan i nekako kićen glas, pa njegov Srem još kićenije izgleda no što jeste“.
Veoma je teško nabrojati sve nazive pesam koje su pevali Aca i Jelena Dejanović. Šira publika to zna. Doktor Aca je pevao skoro do poslednjeg dana svog života. Danas njegove pesme veoma dobro peva njegov i Jelenin sin doktor Bogdan Dejanović, hirurg u sremskomitrovačkoj Bolinici.
Kad čujemo Bogdana kako peva Čet’ri konja debela… Divan je kićeni Srem ili kad usred pesme izvuče ono Ančice, Bančice, svaka tebi čest, volo bi te poljubiti nego drugi šest...možemo reći da je to originalno Acino pevanje….I naše sećanje na velikog umetnika kome još samo nedostaje spomen obeležje u sremskomitrovačkom parku.
