Ka­pi­tal­na de­la u uli­ci Dan­vil

Po pr­vom po­vrat­ku iz Pa­ri­za, 1921. go­di­ne, Sa­va Šu­ma­no­vić je u Za­gre­bu pri­re­dio iz­lo­žbu sli­ka na­sta­lih pod uti­ca­jem sa­vre­me­nog  fran­cu­skog sli­kar­stva, ali je na­i­šao na ve­li­ko ne­go­do­va­nje. U Za­gre­bu je i zbog pro­pa­gi­ra­nja mo­der­ne fran­cu­ske umet­no­sti, po sop­stve­nom sve­do­če­nju, imao do­sta ne­pri­jat­no­sti. Do­bi­ja­nje bi­lo ka­kvog po­sla je po­sta­lo ne­mo­gu­će i Šu­ma­no­vić je, kao ve­li­ki fran­ko­fil, od­lu­čio da se, u je­sen 1925, po­no­vo oti­sne put Pa­ri­za, gde je pla­ni­rao da ži­vi od sli­ka­nja.
Me­đu­tim, te­ško je do­bio fran­cu­sku vi­zu i to sa­mo na šest me­se­ci, a isti pro­ble­mi su se na­sta­vi­li i ka­sni­je, uz po­vre­me­nu za­bra­nu pro­da­je sli­ka.  Šu­ma­no­vi­ća je to du­bo­ko po­go­di­lo, s ob­zi­rom da je, ka­ko je ka­sni­je za­pi­sao u tek­stu Me­sto pred­go­vo­ra, bio po­znat kao fran­ko­fil, da mu je ime već pri­lič­no pu­ta ci­ti­ra­no u fran­cu­skoj štam­pi i da je imao osi­gu­ran pri­hod od ku­će. Ka­ko je za­be­le­žio, mno­gi dru­gi stra­ni umet­ni­ci ni­su ima­li slič­nih pro­ble­ma, iako su im sli­ke bi­le „sla­ba­šne“ i „an­ti­fran­cu­ske“. U Pa­ri­zu je ra­dio u ner­vo­zi, išao na an­ke­te u po­li­ci­ju i stal­no stre­peo da li će mo­ći da osta­ne ili ne. Pro­ble­mi sa vi­zom su ka­sni­je znat­no do­pri­ne­li Sa­vi­nom ner­vnom ra­stroj­stvu i de­fi­ni­tiv­nom na­pu­šta­nju Pa­ri­za, u mar­tu 1930. go­di­ne. Ta­ko je naj­po­zna­ti­ji fran­ko­fil me­đu svim ju­go­slo­ven­skim sli­ka­ri­ma po­stao rav­no­du­šan za Fran­cu­sku i nje­no sa­vre­me­no sli­kar­stvo.
Vi­za je Šu­ma­no­vi­ća u po­čet­ku oba­ve­zi­va­la na sta­tus „đa­ka“, što ga je du­bo­ko po­vre­di­lo, jer je bio dav­no svr­še­ni stu­dent, već is­tak­nut sli­kar, tri­de­se­to­go­di­šnjak. Ipak, pri­hva­tio je po­sta­vlje­ne uslo­ve i po­no­vo je učio kod An­drea Lo­ta. Po­se­ći­vao je mu­ze­je i bri­žlji­vo stu­di­rao sli­kar­stvo sta­rih maj­sto­ra, Fra­go­na­ra, En­gra, Že­ri­koa, Re­no­a­ra, Se­za­na, di­vio se Ma­ti­su. Re­dov­no je iz­la­gao na Je­se­njem sa­lo­nu i Sa­lo­nu ne­za­vi­snih.  Nje­gov bo­ra­vak je je­di­no bio mo­guć uz ma­te­ri­jal­nu po­dr­šku ro­di­te­lja ko­ji su, po Sa­vi­nom sve­do­če­nju, bi­li i osta­li nje­go­ve naj­ve­će me­ce­ne.
Po do­la­sku u Pa­riz, kra­jem 1925, Šu­ma­no­vić je pri­vre­me­no sta­no­vao u ho­te­lu „Ho­tel des Eco­les“, na bro­ju 15, u uli­ci De­lam­br (Rue De­lam­bre), ko­ja jed­nim kra­jem iz­la­zi do ras­kr­sni­ce dva bu­le­va­ra: Mon­par­nas i Ras­paj. Tu iz­la­zi i uli­ca Brea, u ko­joj je sta­no­vao 1921, a dru­gim kra­jem do bu­le­va­ra Ed­gar Ki­ne, na ras­kr­sni­cu sa uli­ca­ma Ode­sa i Mon­par­nas. Po­tom je za­ku­pio ate­lje u zgra­di broj 5, u uli­ci Dan­vil (Rue Dan­vil­le). Ova krat­ka uli­ca se na­la­zi ne­po­sred­no iza zgra­de Op­šti­ne 14. aron­di­sma­na, iz­la­zi i na uli­cu Da­ger, ne­da­le­ko od tr­ga Den­fer-Roš­ro. Po­red je Fran­cu­ski mu­zej fo­to­gra­fi­je.  Do sr­ca Mon­par­na­sa vo­di isto­i­me­no gro­blje, gde su sa­hra­nje­ne broj­ne lič­no­sti iz jav­nog i kul­tur­nog ži­vo­ta Fran­cu­ske.
U  ate­ljeu, u uli­ci Dan­vil, na­sta­la su ka­pi­tal­na de­la, kao što su „Pi­ja­ni brod“ i „Do­ru­čak na tra­vi“, iz 1927, ko­ja pri­pa­da­ju naj­bo­ljim ostva­re­nji­ma mo­der­nog srp­skog  sli­kar­stva. Dru­gi pa­ri­ski pe­ri­od je u sli­kar­skom smi­slu kod Šu­ma­no­vi­ća ozna­čio po­vra­tak re­al­nom, za raz­li­ku od pr­vog pe­ri­o­da ko­ji je, na­kon usva­ja­nja ku­bi­zma i post­ku­bi­zma, zna­čio uda­lja­va­nje od re­al­nog i stva­ra­nje no­ve re­al­no­sti sli­ke.
In­te­re­sant­na je jed­na aneg­do­ta ko­ju je Šu­ma­no­vić za­be­le­žio, a ve­za­na je za iz­la­ga­nje na Je­se­njem sa­lo­nu, 1926. go­di­ne. Go­spo­din Krog, član ži­ri­ja mu je ka­sni­je ot­krio ka­ko su svi srp­ski, hr­vat­ski i slo­ve­nač­ki sli­ka­ri bi­li od­bi­je­ni, po­što nji­ho­va dr­ža­va ni­je ot­ku­plji­va­la sli­ke fran­cu­skih umet­ni­ka, pa su im u Pa­ri­zu sa­mo sme­ta­li. Krog je, ipak, gla­sao za Šu­ma­no­vi­će­vu sli­ku, jer ga je on to za­mo­lio, a sli­ka mu se uz to i do­pa­la. Ču­dio se ka­sni­je ka­ko je na kra­ju sva­ki od ovih umet­ni­ka imao iz­lo­že­nu po jed­nu sli­ku. Bio je to re­zul­tat Sa­vi­ne in­ter­ven­ci­je kod se­kre­ta­ra Sa­lo­na, ko­me je po­me­nuo ka­ko su „dva nje­go­va znan­ca i on  po­zna­ti kao pri­ja­te­lji Fran­cu­ske i nje­ne umet­no­sti“, te je se­kre­tar, kad je to čuo, sâm, ne pi­ta­ju­ći ni­ko­ga, za­pi­sao sli­ke ovih umet­ni­ka kao „uze­te“!
Ma­da je vi­za Šu­ma­no­vi­ću po­vre­me­no za­bra­nji­va­la pro­da­ju sli­ka, on je u Pa­ri­zu imao ku­pa­ca, o če­mu i sâm sve­do­ci u tek­stu Me­sto pred­go­vo­ra, gde po­mi­nje „lju­ba­znog go­spo­di­na Mer­ka“, „svog biv­šeg kup­ca“. Ta­ko­đe, fran­cu­ska vla­da mu je ot­ku­pi­la akt „Ku­pa­či­ca“ sa Sa­lo­na 1926, a ka­sni­je i jed­nu sli­ku sa auk­ci­je.
Šu­ma­no­vić je, 1927, za­jed­no sa dru­gim umet­ni­ci­ma uče­stvo­vao u osli­ka­va­nju no­vog re­sto­ra­na „Ku­po­la“ (La Co­u­po­le) na bu­le­va­ru Mon­par­nas, kod ras­kr­sni­ce sa bu­le­va­rom Ras­paj, ko­ji je uz već po­sto­je­će re­sto­ra­ne Le Do­me i La Ro­ton­de po­stao ste­ci­šte bo­e­ma, umet­ni­ka i tu­ri­sta sa svih stra­na sve­ta. Osli­kao je kom­po­zi­ci­je pri­čvr­šće­ne na gor­nji deo pr­vog stu­ba glav­ne sa­le, uz ulaz, ko­je su ta­mo i da­nas. Dan­sing sa­la u su­te­re­nu ovog naj­ve­ćeg pa­ri­skog re­sto­ra­na je bi­la po­pu­lar­no me­sto za za­ba­vu. Glav­na sa­la „Ku­po­le“ je zbog sli­ka na stu­bo­vi­ma i pi­la­stri­ma, kao i pod­nih mo­za­i­ka, ste­kla sta­tus spo­me­ni­ka kul­tu­re.
Sli­ka „Pi­ja­ni brod“ je iz­lo­že­na na Sa­lo­nu ne­za­vi­snih, 1927, i pri­vu­kla pa­žnju li­kov­ne kri­ti­ke. Re­pro­du­ko­va­na je na na­slov­noj stra­ni spe­ci­jal­nog bro­ja ča­so­pi­sa „Kra­pu­jo“ (Le Cra­po­u­il­lot), iz fe­bru­a­ra 1928. go­di­ne. Sa­lon ne­za­vi­snih je po­stao ma­sov­na smo­tra sa po vi­še hi­lja­da iz­lo­že­nih sli­ka, či­me još vi­še do­bi­ja na zna­ča­ju či­nje­ni­ca da je baš Šu­ma­no­vi­će­va sli­ka iza­bra­na za na­slov­nu stra­nu jed­nog ča­so­pi­sa.
Po­red plod­ne stva­ra­lač­ke ak­tiv­no­sti, Šu­ma­no­vi­ćev ži­vot u Pa­ri­zu su, od 1925, pra­ti­le broj­ne te­ško­će. Bi­li su to pro­ble­mi sa vi­zom, za­bra­na pro­da­je sli­ka, te ne­do­sta­tak nov­ca, du­hov­na is­cr­plje­nost usled emo­tiv­ne pre­o­se­tlji­vo­sti, fi­zič­ka is­cr­plje­nost usled lo­še is­hra­ne, ras­kid du­go­go­di­šnje emo­tiv­ne ve­ze sa va­jar­kom An­to­ni­jom Ko­šče­vić… Za­pi­sao je da je sve to vre­me „bi­la oštra bor­ba u se­bi sa­mom, pro­tiv ža­lo­sti, sen­ti­men­ta­li­zma, te sam ra­dio sli­ke u ve­drom to­nu, sa ve­se­lim ko­lo­ri­tom“. Me­đu­tim, ni­je us­peo da pre­va­zi­đe te­ško­će. „Pi­ja­ni brod“ je na­stao u gro­zni­ča­vom ra­du, za se­dam da­na i se­dam no­ći i po­red do­brih na­pi­sa u štam­pi  iza­zvao je i lo­še usme­ne kri­ti­ke, što je is­pro­vo­ci­ra­lo pre­o­se­tlji­vog i već osla­be­log umet­ni­ka. Umor i ja­ka gro­zni­ca su ga sa­vla­da­li i u fe­bru­a­ru 1928. go­di­ne je do­ži­veo ner­vno ra­stroj­stvo.
Sa­va je pre­stao da sli­ka i po­čet­kom mar­ta se vra­tio ku­ći na le­če­nje. U Ši­du se, na­kon od­mo­ra i le­če­nja, to­kom le­ta po­no­vo po­sve­tio sli­kar­stvu. U sep­tem­bru je u Be­o­gra­du pri­re­dio iz­lo­žbu sa ve­li­kim uspe­hom, te je pro­dao sve sli­ke. No­vi uspeh ga je ohra­brio i de­lo­vao vr­lo pod­sti­caj­no, pa je sa za­ra­đe­nim nov­cem, u je­sen 1928. go­di­ne, ma­da po sop­stve­nom pri­zna­nju već te­ško bo­le­stan, po­sled­nji put kre­nuo u Pa­riz.

(Na­sta­vlja se)