Pri­ja­telj­stvo je lju­bav ko­ja se ne­gu­je

Gim­na­zi­jal­ke u Kar­lov­ci­ma

Ana Stan i Ro­za­li­ja Herč­ko, An­ki­ca i Ru­ška, škol­ske dru­ga­ri­ce iz iste klu­pe, kar­lo­vač­ki đa­ci, stu­dent­ki­nje na istom fa­kul­te­tu, pri­ja­te­lji­ce, ku­me, do­ma­ći­ce ko­je za­jed­no spre­ma­ju zim­ni­cu, sva­ka ima svo­ju po­ro­di­cu, po­ma­žu se pu­nih šest de­ce­ni­ja. Oni ko­ji ih po­zna­ju re­kli bi da ove dve že­ne, dve pro­fe­sor­ke u pen­zi­ji ne­ma­ju ni­šta za­jed­nič­ko, a baš ta raz­li­či­tost ih je ceo ži­vot usme­ra­va­la jed­nu na dru­gu. Jed­na Ukra­jin­ka, dru­ga Ma­đa­ri­ca, jed­na uvek opu­šte­na i na­sme­ja­na, dru­ga ozbilj­na i od­me­re­na, jed­na pe­snič­ka du­ša, dru­ga re­a­li­sta…
– Pre po­la­ska u ško­lu Ana je ži­ve­la u In­đi­ji, ja na Kon­tić sa­la­šu, ta­da su ga zva­li USA­OJ, moj otac je tu ra­dio pa smo tu i sta­no­va­li. Sva­ki dan sam pe­ša­či­la če­ti­ri, pet ki­lo­me­ta­ra do ško­le i na­zad. Bi­la sam do­bar re­ci­ta­tor pa sam po­pod­ne išla na re­ci­ta­tor­sku sek­ci­ju i još jed­nom do „Ko­či­ća“ pre­va­lji­va­la tu re­la­ci­ju. Ana i ja smo se­de­le u is­toj klu­pi od pr­vog raz­re­da, ka­sni­je smo obe upi­sa­le gim­na­zi­ju u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, za­po­či­nje pri­ču pro­fe­sor­ka en­gle­skog je­zi­ka Ro­za­li­ja Ro­dić.
O to­me ko­li­ko su bi­le pri­vr­že­na jed­na dru­goj od naj­ra­ni­jeg de­tinj­stva go­vo­re ma­le ve­li­ke stva­ri.

Uži­na

– Ru­ška se pret­pla­ti­la na škol­sku uži­nu ne da bi ona je­la već da bi da­va­la me­ni da po­ne­sem ku­ći mla­đoj bra­ći. Se­ćam se bio je ne­ki žu­ti sir i „tru­ma­no­va ja­ja“. Ro­di­te­lji­ma je go­vo­ri­la da uži­na u ško­li, la­ga­la je. U to vre­me sla­do­led je bi­la ret­kost, o nje­mu sam mo­gla sa­mo da ma­štam. Ru­ška je su­bo­tom i ne­de­ljom do­bi­ja­la pa­re za sla­do­led, su­bo­tom ni­je ku­po­va­la da bi ne­de­ljom mo­gla da ku­pi dva, za me­ne i nju. Mo­ji su ro­di­te­lji bi­li pra­vo­slav­ci, Ru­ški­ni ka­to­li­ci. Mi­slim da se ni­ko kao ja ni­je to­li­ko ra­do­vao ka­to­lič­kim pra­zni­ci­ma, mo­ja dru­ga­ri­ca mi je u ško­lu ta­da do­no­si­la ko­la­če, pi­tu „ma­đa­ri­cu“ ko­ju i da­nas obo­ža­vam. „Ma­đa­ri­ci“ ni­sam mo­gla da odo­lim pa sam je je­la us­put do ku­će, osta­le ko­la­če bi pre­pu­šta­la bra­ći,  se­ća se tih da­na Ana Vu­kaj­lo­vić.
– Dok smo išle u osnov­nu ško­lu mo­ja pri­ja­te­lji­ca An­ki­ca se na­stra­ho­va­la za me­ne jer sam i po ki­ši i po sne­gu, po­ne­kad i no­ću pe­ša­či­la do sa­la­ša. Ustu­pa­la mi je svoj džem­per ili jak­nu da ne oze­bem. Je­dva smo če­ka­le su­tra­dan da se vi­di­mo i is­pri­ča­mo o sve­mu, do­pu­nja­va svo­ju pri­ja­te­lji­cu Ru­ška.

Ro­za­li­ja Ro­dić i Ana Vu­kaj­lo­vić da­nas

Obra­zo­va­nje

– Ka­da smo kre­nu­le u kar­lo­vač­ku gim­na­zi­ju 1958. go­di­ne bi­le smo vi­še glad­ne ne­go si­te. Mo­ra­le smo da ra­ni­mo jer je „ći­ra“ išao u če­ti­ri i pet­na­est. Pre po­la­ska od ku­će, ta­ko ra­no, ni­smo mo­gle da je­de­mo. Voz je imao sa­mo dva va­go­na, bi­le su gu­žve pa smo če­sto na ste­pe­ni­ca­ma pre­sta­ja­le. Do pr­vog škol­skog zvo­na če­ka­le smo dva sa­ta. To je bi­la zgod­na pri­li­ka za one ko­ji ne ura­de do­ma­ći da pre­pi­šu od nas. Ina­če, u to vre­me ni­je bi­lo kao da­nas pe­ka­ra na sva­kom ćo­šku, škol­ska uži­na je bi­la skrom­na a mi smo se u ka­sno po­pod­ne i ve­če vr­ća­le ku­ći, glad­ne, umor­ne, po­spa­ne, ni­je nam bi­lo do je­la, pri­ča Ru­ška ko­ja ni­je ima­la ro­đe­nu se­stru pa joj je Ana bi­la i pri­ja­te­lji­ca i se­stra sa ko­jom je sve de­li­la. Anin otac je ta­da ra­dio u in­đij­skom Bi­o­sko­pu „Slo­bo­da“, Ru­ži­ca je re­dov­no gle­da­la bi­o­skop­ske pred­sta­ve, uvek iz 17 re­da i uvek sa se­di­šta broj 9, ka­že, to joj je bi­la pra­va uži­van­ci­ja.
Za­vr­ši­le su kar­lo­vač­ku gim­na­zi­ju i raz­mi­šlja­le ko­ji fa­kul­tet da upi­šu. Sa­me su mo­ra­le od­lu­ku da do­ne­su jer ro­di­te­lji ni­su zna­li da ih po­sa­ve­tu­ju. Ana je od­u­vek ma­šta­la da bu­de uči­te­lji­ca, rik­ta­la je mla­đu bra­ću, uči­la ih da či­ta­ju. Sa de­set go­di­na pri­pre­mi­la je pr­vu pri­red­bu sa de­com u uli­ci i od kom­ši­ja za­ra­di­la pr­ve pa­re. Ni­je se mno­go dvo­u­mi­la, upi­sa­la je gru­pu za srp­ski je­zik i knji­žev­nost na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du.Sma­tra­la je da je to pred­met ko­ji se ne uči za oce­nu već za ži­vot bi­lo da je reč o pra­vo­pi­su ili knji­žev­nim de­li­ma.
– To­ga le­ta Ru­ška je po če­tvr­ti put oti­šla na rad­nu ak­ci­ju, tri pu­ta se vra­ća­la kao udar­nik. Me­ni je da­la u za­da­tak da je upi­šem na fa­kul­tet. Ima­la je pro­ble­ma kao i ve­ći­na od­li­ka­ša, ni­je zna­la šta da upi­še. Da li me­di­ci­nu, ori­jen­ta­li­sti­ku, in­du­strij­sku psi­ho­lo­gi­ju ili en­gle­ski je­zik. Či­ni mi se da je in­tu­i­ci­ja pre­vag­nu­la, upi­sa­la je en­gle­ski na istom fa­kul­te­tu na ko­jem sam ja srp­ski, vr­lo br­zo je po­sta­la je­dan od naj­bo­ljih pro­fe­so­ra en­gle­skog je­zi­ka, ka­že Ana i pod­se­ća se pr­vih stu­dent­skih da­na.
– Do­la­zi­mo pr­vog da­na na fa­kul­tet obe pre­pla­nu­le, Ru­ška na rad­noj ak­ci­ji ja u du­di­nja­ma. Ni­smo ima­le pa­ra za le­to­va­nje. Bi­lo nas je sra­mo­ta to da pri­zna­mo ko­le­ga­ma ko­ji su, uglav­nom, svi sa „pe­di­gre­om“ do­šli da stu­di­ra­ju. Ob­ja­sni­le smo im da smo „bo­ju na­ba­ci­le na ne­što du­žem le­to­va­nju u Ši­be­ni­ku“, sme­je se Ana de­vo­jač­koj do­vi­tlji­vo­sti.

* * *

Ana Stan Vu­kaj­lo­vić je ceo rad­ni vek pro­ve­la u OŠ „Pe­tar Ko­čić“ u In­đi­ji, ako se do­da osmo­go­di­šnje ško­lo­va­nje, pu­nih 49 go­di­na. Ro­za­li­ja Herč­ko Ro­dić je pro­fe­sor­sku ka­ri­je­ru za­po­če­la u Zvor­ni­ku, na­sta­vi­la u OŠ „Jo­van Po­po­vić“ a vi­še od tri de­ce­ni­je ra­di­la u in­đij­skoj gim­na­zi­ji. Pri­ja­telj­stvo iz­gra­đe­no na čvr­stim te­me­lji­ma su sa­mo na­do­gra­đi­va­le, ta­ko je i da­nas.  „Pri­ja­telj­stvo je lju­bav ko­ja se ne­gu­je bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu, ver­sku, po­li­tič­ku ili bi­lo ko­ju dru­gu pri­pad­nost. Sa pri­ja­te­ljem pri­čaš o sve­mu, uvek je tu kad tre­ba, mo­žeš mu sve re­ći a da se ne na­lju­ti. Ima­ti pra­vog pri­ja­te­lja je pra­vo bo­gat­stvo, tvr­de dve pri­ja­te­lji­ce Ana i Ru­ška.

Zo­ri­ca Ga­ra­ša­nin Ste­fa­no­vić