• četvrtak, 18. jul 2024.
Pri­ja­telj­stvo je lju­bav ko­ja se ne­gu­je
Reportaža
1 Komentar

Pri­ja­telj­stvo je lju­bav ko­ja se ne­gu­je

9. februar 2012. godine

Gim­na­zi­jal­ke u Kar­lov­ci­ma

Ana Stan i Ro­za­li­ja Herč­ko, An­ki­ca i Ru­ška, škol­ske dru­ga­ri­ce iz iste klu­pe, kar­lo­vač­ki đa­ci, stu­dent­ki­nje na istom fa­kul­te­tu, pri­ja­te­lji­ce, ku­me, do­ma­ći­ce ko­je za­jed­no spre­ma­ju zim­ni­cu, sva­ka ima svo­ju po­ro­di­cu, po­ma­žu se pu­nih šest de­ce­ni­ja. Oni ko­ji ih po­zna­ju re­kli bi da ove dve že­ne, dve pro­fe­sor­ke u pen­zi­ji ne­ma­ju ni­šta za­jed­nič­ko, a baš ta raz­li­či­tost ih je ceo ži­vot usme­ra­va­la jed­nu na dru­gu. Jed­na Ukra­jin­ka, dru­ga Ma­đa­ri­ca, jed­na uvek opu­šte­na i na­sme­ja­na, dru­ga ozbilj­na i od­me­re­na, jed­na pe­snič­ka du­ša, dru­ga re­a­li­sta…
– Pre po­la­ska u ško­lu Ana je ži­ve­la u In­đi­ji, ja na Kon­tić sa­la­šu, ta­da su ga zva­li USA­OJ, moj otac je tu ra­dio pa smo tu i sta­no­va­li. Sva­ki dan sam pe­ša­či­la če­ti­ri, pet ki­lo­me­ta­ra do ško­le i na­zad. Bi­la sam do­bar re­ci­ta­tor pa sam po­pod­ne išla na re­ci­ta­tor­sku sek­ci­ju i još jed­nom do „Ko­či­ća“ pre­va­lji­va­la tu re­la­ci­ju. Ana i ja smo se­de­le u is­toj klu­pi od pr­vog raz­re­da, ka­sni­je smo obe upi­sa­le gim­na­zi­ju u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, za­po­či­nje pri­ču pro­fe­sor­ka en­gle­skog je­zi­ka Ro­za­li­ja Ro­dić.
O to­me ko­li­ko su bi­le pri­vr­že­na jed­na dru­goj od naj­ra­ni­jeg de­tinj­stva go­vo­re ma­le ve­li­ke stva­ri.

Uži­na

– Ru­ška se pret­pla­ti­la na škol­sku uži­nu ne da bi ona je­la već da bi da­va­la me­ni da po­ne­sem ku­ći mla­đoj bra­ći. Se­ćam se bio je ne­ki žu­ti sir i „tru­ma­no­va ja­ja“. Ro­di­te­lji­ma je go­vo­ri­la da uži­na u ško­li, la­ga­la je. U to vre­me sla­do­led je bi­la ret­kost, o nje­mu sam mo­gla sa­mo da ma­štam. Ru­ška je su­bo­tom i ne­de­ljom do­bi­ja­la pa­re za sla­do­led, su­bo­tom ni­je ku­po­va­la da bi ne­de­ljom mo­gla da ku­pi dva, za me­ne i nju. Mo­ji su ro­di­te­lji bi­li pra­vo­slav­ci, Ru­ški­ni ka­to­li­ci. Mi­slim da se ni­ko kao ja ni­je to­li­ko ra­do­vao ka­to­lič­kim pra­zni­ci­ma, mo­ja dru­ga­ri­ca mi je u ško­lu ta­da do­no­si­la ko­la­če, pi­tu „ma­đa­ri­cu“ ko­ju i da­nas obo­ža­vam. „Ma­đa­ri­ci“ ni­sam mo­gla da odo­lim pa sam je je­la us­put do ku­će, osta­le ko­la­če bi pre­pu­šta­la bra­ći,  se­ća se tih da­na Ana Vu­kaj­lo­vić.
– Dok smo išle u osnov­nu ško­lu mo­ja pri­ja­te­lji­ca An­ki­ca se na­stra­ho­va­la za me­ne jer sam i po ki­ši i po sne­gu, po­ne­kad i no­ću pe­ša­či­la do sa­la­ša. Ustu­pa­la mi je svoj džem­per ili jak­nu da ne oze­bem. Je­dva smo če­ka­le su­tra­dan da se vi­di­mo i is­pri­ča­mo o sve­mu, do­pu­nja­va svo­ju pri­ja­te­lji­cu Ru­ška.

Ro­za­li­ja Ro­dić i Ana Vu­kaj­lo­vić da­nas

Obra­zo­va­nje

– Ka­da smo kre­nu­le u kar­lo­vač­ku gim­na­zi­ju 1958. go­di­ne bi­le smo vi­še glad­ne ne­go si­te. Mo­ra­le smo da ra­ni­mo jer je „ći­ra“ išao u če­ti­ri i pet­na­est. Pre po­la­ska od ku­će, ta­ko ra­no, ni­smo mo­gle da je­de­mo. Voz je imao sa­mo dva va­go­na, bi­le su gu­žve pa smo če­sto na ste­pe­ni­ca­ma pre­sta­ja­le. Do pr­vog škol­skog zvo­na če­ka­le smo dva sa­ta. To je bi­la zgod­na pri­li­ka za one ko­ji ne ura­de do­ma­ći da pre­pi­šu od nas. Ina­če, u to vre­me ni­je bi­lo kao da­nas pe­ka­ra na sva­kom ćo­šku, škol­ska uži­na je bi­la skrom­na a mi smo se u ka­sno po­pod­ne i ve­če vr­ća­le ku­ći, glad­ne, umor­ne, po­spa­ne, ni­je nam bi­lo do je­la, pri­ča Ru­ška ko­ja ni­je ima­la ro­đe­nu se­stru pa joj je Ana bi­la i pri­ja­te­lji­ca i se­stra sa ko­jom je sve de­li­la. Anin otac je ta­da ra­dio u in­đij­skom Bi­o­sko­pu „Slo­bo­da“, Ru­ži­ca je re­dov­no gle­da­la bi­o­skop­ske pred­sta­ve, uvek iz 17 re­da i uvek sa se­di­šta broj 9, ka­že, to joj je bi­la pra­va uži­van­ci­ja.
Za­vr­ši­le su kar­lo­vač­ku gim­na­zi­ju i raz­mi­šlja­le ko­ji fa­kul­tet da upi­šu. Sa­me su mo­ra­le od­lu­ku da do­ne­su jer ro­di­te­lji ni­su zna­li da ih po­sa­ve­tu­ju. Ana je od­u­vek ma­šta­la da bu­de uči­te­lji­ca, rik­ta­la je mla­đu bra­ću, uči­la ih da či­ta­ju. Sa de­set go­di­na pri­pre­mi­la je pr­vu pri­red­bu sa de­com u uli­ci i od kom­ši­ja za­ra­di­la pr­ve pa­re. Ni­je se mno­go dvo­u­mi­la, upi­sa­la je gru­pu za srp­ski je­zik i knji­žev­nost na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du.Sma­tra­la je da je to pred­met ko­ji se ne uči za oce­nu već za ži­vot bi­lo da je reč o pra­vo­pi­su ili knji­žev­nim de­li­ma.
– To­ga le­ta Ru­ška je po če­tvr­ti put oti­šla na rad­nu ak­ci­ju, tri pu­ta se vra­ća­la kao udar­nik. Me­ni je da­la u za­da­tak da je upi­šem na fa­kul­tet. Ima­la je pro­ble­ma kao i ve­ći­na od­li­ka­ša, ni­je zna­la šta da upi­še. Da li me­di­ci­nu, ori­jen­ta­li­sti­ku, in­du­strij­sku psi­ho­lo­gi­ju ili en­gle­ski je­zik. Či­ni mi se da je in­tu­i­ci­ja pre­vag­nu­la, upi­sa­la je en­gle­ski na istom fa­kul­te­tu na ko­jem sam ja srp­ski, vr­lo br­zo je po­sta­la je­dan od naj­bo­ljih pro­fe­so­ra en­gle­skog je­zi­ka, ka­že Ana i pod­se­ća se pr­vih stu­dent­skih da­na.
– Do­la­zi­mo pr­vog da­na na fa­kul­tet obe pre­pla­nu­le, Ru­ška na rad­noj ak­ci­ji ja u du­di­nja­ma. Ni­smo ima­le pa­ra za le­to­va­nje. Bi­lo nas je sra­mo­ta to da pri­zna­mo ko­le­ga­ma ko­ji su, uglav­nom, svi sa „pe­di­gre­om“ do­šli da stu­di­ra­ju. Ob­ja­sni­le smo im da smo „bo­ju na­ba­ci­le na ne­što du­žem le­to­va­nju u Ši­be­ni­ku“, sme­je se Ana de­vo­jač­koj do­vi­tlji­vo­sti.

* * *

Ana Stan Vu­kaj­lo­vić je ceo rad­ni vek pro­ve­la u OŠ „Pe­tar Ko­čić“ u In­đi­ji, ako se do­da osmo­go­di­šnje ško­lo­va­nje, pu­nih 49 go­di­na. Ro­za­li­ja Herč­ko Ro­dić je pro­fe­sor­sku ka­ri­je­ru za­po­če­la u Zvor­ni­ku, na­sta­vi­la u OŠ „Jo­van Po­po­vić“ a vi­še od tri de­ce­ni­je ra­di­la u in­đij­skoj gim­na­zi­ji. Pri­ja­telj­stvo iz­gra­đe­no na čvr­stim te­me­lji­ma su sa­mo na­do­gra­đi­va­le, ta­ko je i da­nas.  „Pri­ja­telj­stvo je lju­bav ko­ja se ne­gu­je bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu, ver­sku, po­li­tič­ku ili bi­lo ko­ju dru­gu pri­pad­nost. Sa pri­ja­te­ljem pri­čaš o sve­mu, uvek je tu kad tre­ba, mo­žeš mu sve re­ći a da se ne na­lju­ti. Ima­ti pra­vog pri­ja­te­lja je pra­vo bo­gat­stvo, tvr­de dve pri­ja­te­lji­ce Ana i Ru­ška.

Zo­ri­ca Ga­ra­ša­nin Ste­fa­no­vić

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

Jedno reagovanje na “Pri­ja­telj­stvo je lju­bav ko­ja se ne­gu­je”

  1. Ivan Nikolic kaže:

    I have had both Professor Vukajlovic and Professor Rodic during my education in Indjija. Professor Vukajlovic was my role model and coach in an acting club at OVOO Petar Kocic, while Professor Rodic was my English Professor in Gimnazija Ivo Lola Ribar (graduated 1992). Both educators instilled discipline, beauty of linguistic art, drama, personal effort, and openmindedness. I am successful today because of these two fine educators. Thank you Professor Vukajlovic and professor Rodic for enormous investment, wealth, and role-modeling you gave me. Much luck in your golden years of retirement.

    Wholeheartedly,

    Ivan Nikolic

Ostavi komentar

%d bloggers like this: