No­vem­bar­ski da­ni i no­ći

Piše: Milijana Barjakatervić

Sva­ki grad ima svo­ju sla­vu pa ta­ko i naš. Sla­va Srem­ske Mi­tro­vi­ce je­ste Mi­trov­dan (pra­znik sve­tog ve­li­ko­mu­če­ni­ka Di­mi­tri­ja). Kao sva­ki sve­čar,  grad  do­ma­ćin se le­po umio, sre­dio, uži­vao s  go­sti­ma,  i vi­še od jed­nog da­na, pa je tre­ćeg da­na sla­ve čak re­šio da se po­ča­sti kon­cer­tom rok/pop/mejnstrim, ever­grin gru­pe Pi­lo­ti. Le­po. Ko vo­li. A za­mi­sli­te ko ne vo­li!  Koncerte, bu­ku, rok, pop, Pi­lo­te, gu­žvu… a ima i ta­kvih. To su pre sve­ga (i po­sle sve­ga) či­sta­či uli­ca i tr­go­va, or­ga­ni re­da, or­ga­ni slu­ha sta­na­ra i pod­sta­na­ra ku­ća na tr­gu sa zna­me­ni­tom ar­hi­tek­tu­rom, raz­vla­či­va­či ka­blo­va, bi­na i prak­ti­ka­bli, fo­to­re­por­te­ri na du­žno­sti, pti­ce se­li­ce ko­je se mo­žda ni­su  če­sti­to ni spa­ko­va­le, stu­den­ti u bi­bli­o­te­ci na tr­gu ko­ji be­ja­hu na po­la pre­đe­nog pi­ta­nja za is­pit (ko ni­je znao da će bi­ti kon­cert mo­gao je do­ži­ve­ti in­farkt po pr­vim jen-dva, jen-dva na ton­skoj pro­bi!) , bu­ti­ka­ši (nit da za­tvo­re nit da stra­hu­ju od even­tu­a­li­ja u na­le­tu gu­žve – „Sa­mo da po­gle­da­mo“.
Po­što kon­cert ni­je bio na­ja­vljen do­volj­no una­pred, sa­mo do­ne­kle su se ovaj­di­li  ko­ki­ča­ri, se­men­ka­ri, ba­lon­dži­je, li­za­li­ča­ri (bi­lo je i de­ce na ko­joj se uvek da za­ra­di­ti) i ugo­sti­te­lji (uvek ima ko vo­li da se pod­ru­ži i  po­pi­je ko­ju pre i ko­ju po­sle ka­kvog he­pe­nin­ga).
Ne tre­ba tra­ži­ti dla­ku u ja­je­tu, Ki­ki je Ki­ki, ta­len­to­van i uspe­šan mu­zi­čar, fin, šar­man­tan, i ni­je pu­no ocvao s ob­zi­rom da ni­je vi­še mla­dić, i  ima­mo mu se na če­mu za­hva­li­ti, to­li­ko le­pih uspo­me­na (ko vo­li da evo­ci­ra)..se­te…Da­kle, ipak tre­ba bi­ti za­do­vo­ljan – kon­cert –iz­ne­na­đe­nje u cen­tru, bes­pla­tan, za sve uz­ra­ste! Mi­slim ko mo­že da­nas da sko­či u Be­o­grad, No­vi Sad,  na ne­ki kul­tur­ni do­ga­đaj, a da us­put ne po­je­de, ne po­pi­je,  ne usko­či ne ne­ko sni­ženj­ce, i ta­ko po­tro­ši po­la pla­te za par sa­ti? Ni­ko! Sko­ro ni­ko…par njih…ne, ne, ipak ne­moj­mo bi­ti ma­li­ci­o­zni. Ni­kad ovo­li­ko kul­tur­nog pro­gra­ma ni­je na­ja­vlje­no u gra­du kao ovog no­vem­bra. Ako ne ve­ru­je­te po­gle­daj­te pla­ka­te za­le­plje­ne u cen­tru. Ali pla­ka­te o onim do­ga­đa­ji­ma ko­ji će se de­si­ti DO po­no­ći. Oni obič­no ne sto­je na ban­de­ra­ma ne­go u iz­lo­zi­ma kul­tur­nih usta­no­va.
Ni­je da za­vi­dim mla­do­sti na lu­do­sti, ali evo bi­će po­ne­što i za one ko­ji ne ži­ve is­klju­či­vo za gro­zni­cu su­bot­nje ve­če­ri, za iskru u ne­či­jim oči­ma..
No­vem­bar, ne­kad siv, ne­kad žut, pun iz­ne­na­đe­nja i ovaj put.