Piše: Nemanja Milošević
Crni su se oblaci nadvili nad Srbijom ovih dana. Vatrena stihija pretila je da proguta sve pred sobom i sve oko nas izgledalo je kao u scenariju apokaliptičnih filmova poput Pobesnelog Maksa.
Gorela je Deliblatska peščara, golela su brda, gorela su polja, a gorela je i naša deponija. I čini mi se, veća se vatra razbuktala po društvenim mrežama, nego što je zapravo bilo svud oko nas. A bilo je.
Istini za volju, zagušljivo jeste bilo. Na trenutke sam imao osećaj da su svi kontejneri ovog sveta zapaljeni istovremeno. I nije mi, kao i nikom drugom, bilo nimalo prijatno.
Međutim, svestan sam bio da su termometri tih dana na nekim mestima u gradu i okolini merili i preko 50 Celzijusovih stepeni, kao i da je najmanja iskra bila dovoljna da plane sve oko nas. Isto kao što se to, pod istim uslovima, dešava i bilo gde u svetu. I eto, ovaj put desilo se kod nas.
A onda je po starom dobrom običaju krenulo. Dežurni komentatori iz svojih fotelja počeli su da traže krivce, nikako ne prihvatajući činjenicu da je krivac moglo biti i jedno obično parče stakla.
Naravno, nezadovoljstvo u ovoj situaciji je sasvim razumljivo. I lično sam osetio nekakvu nelagodu i bes kada sam prošle nedelje zapazio boju neba i mirise u plućima. Ali, isti prizor, obilazeći teren, gledam i godinama unazad. Kako u gradu, tako i u poljima. O tom problemu sam, kao i sve moje kolege, pisao bezbroj puta, ali niko ga ozbiljno nije shvatio. Jer, naš čovek, ako je zapalio đubre čelo-bašte ili bacio šibicu u strnjiku, automatski je izgubio čulo mirisa, ali ukoliko se slična stvar desila negde drugde, očigledno sticajem nesrećnih okolnosti, isto to čulo u sekundi postaje istančano poput francuskog nosa. Jer, individualna i svesna paljevina je lični, a požar na deponiji je automatski politički problem.
I dok se na društvenim mrežama raspredalo o politici, niko ni na sekund nije pomislio da li nekako može da pomogne. Niko nije pomislio ni kako je onim vatrogascima koji su po ovim temperaturama danonoćno bili u požarnim uniformama.
Mali je broj onih koji su svesni da se problem ne rešava za tastaturom. Evo, na primer, u gašenje požara uključili su se dobrovoljni vatrogasci iz Nikinaca. Ljudi koji su svoje privatne obaveze i privatne živote ostavili kako bi pomogli. Ljudi koji su duže od veka organizovani i spremni da od požara brane svoje selo i svoje komšije, bez ikakve naknade i bez ikakvih beneficija. Iz čiste ljudskosti.
Zato, da vas pitam. Šta bi sa našim dobrovoljnim vatrogasnim društvom, Mitrovčani? Da li među 80.000 ljudi ima bar nekoliko njih koji su spremni da se, bez ikakvih političkih aspiracija i iz čistog altruizma stavi na raspolaganje svojim sugrađanima i pomogne u ovakvim situacijama? Nema? Pa, da. Ko bi još stigao da se bavi dobrovoljnim humanitarnim radom. Nema se vremena. Od silnog celodnevnog polemisanja na svaku moguću temu po Instagramima i Fejsbucima. Bez ikakvog učinka i bez ikakve svrhe. Tek tako. U prazno. Jer, mišljenje je i od dela bitnije.
