Mo­gu li caj­ke bi­ti čed­ne?

Dr Mi­li­ca Kon­stan­ti­no­vić

Po­sle uspe­šnog iz­vo­đe­nja, 2010, u re­vi­jal­nom de­lu pro­gra­ma Ste­ri­ji­nog po­zor­ja, na “da­ska­ma” be­o­grad­skog Na­rod­nog po­zo­ri­šta i dru­gih do­ma­ćih te­a­ta­ra, ko­mad Caj­ka­ča, dvo­je mi­tro­vač­kih auto­ra, bi­će pre­mi­jer­no pri­ka­zan i u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. Reč je o ce­lo­ve­čer­njoj pred­sta­vi  mla­de spi­sa­te­lji­ce i dra­ma­tur­ga dr Mi­li­ce Kon­stan­ti­no­vić, pre­ma mo­ti­vi­ma knji­ge Opet Caj­ka iz No­vo­ga Sa­da, tam­bu­ra­ša i no­vi­na­ra “Srem­skih no­vi­na” Zlat­ka Zri­li­ća, ko­ju će ov­da­šnja pu­bli­ka mo­ći da vi­di, 5. no­vem­bra, u Po­zo­ri­štu “Do­bri­ca Mi­lu­ti­no­vić”. Iz­ve­šće je ne­što iz­me­nje­ni an­sambl sa­da već svr­še­nih stu­de­na­ta glu­me Aka­de­mi­je umet­no­sti Slo­bo­mir P Uni­ver­zi­te­ta iz Bi­je­lji­ne, u kla­si prof. Lji­lja­ne Bla­go­je­vić, ko­ji­ma je to bi­la di­plom­ska “ula­zni­ca” u svet te­a­tra.
Po­zo­ri­šni stva­ra­lac u uspo­nu, Mi­li­ca Kon­stan­ti­no­vić (Srem­ska Mi­tro­vi­ca, 1982), di­plo­mi­ra­la je, 2005, na od­se­ku za dra­ma­tur­gi­ju be­o­grad­skog Fa­kul­te­ta dram­skih umet­no­sti. Pro­šle go­di­ne je dok­to­ri­ra­la sa te­zom Isto­ri­ja, na­ci­ja, Ho­li­vud: film­ski mju­zikl, na in­ter­di­sci­pli­nar­nim dok­tor­skim stu­di­ja­ma Uni­ver­zi­te­ta umet­no­sti u Be­o­gra­du, na Gru­pi za te­o­ri­ju umet­no­sti i me­di­ja. Iz­ve­de­no je vi­še nje­nih ra­dio dra­ma (Uto­plje­ne du­še, Ve­za, Na­ro­gu­še­ni lju­ti zmaj), po­zo­ri­šnih ko­ma­da (Groš i po, Če­ti­ri asa), na­pi­sa­la je ne­ko­li­ko film­skih sce­na­ri­ja, krat­ko­me­tra­žni film Edi­na, u re­ži­ji Ne­na­da Mi­ko­vi­ća, na­gra­đen je na fe­sti­va­lu u Kra­ko­vu (2007)…
Mi­li­ca svo­je te­o­rij­ske ra­do­ve i dra­me ob­ja­vlju­je u ča­so­pi­si­ma “Te­a­tron” i “Sce­na”, svo­je­vre­me­no je bi­la naj­mla­đi član ži­ri­ja BI­TEF-a, da­nas pre­da­je na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Bi­je­lji­ni. I na od­re­đe­no vre­me, kao dra­ma­turg, ra­di u mi­tro­vač­kom po­zo­ri­štu.
Ot­kud dr Mi­li­ca Kon­stan­ti­no­vić u svom rod­nom gra­du, po­što se pret­hod­no “opro­ba­la” na sce­na­ma u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du, Bi­je­lji­ni i Sa­ra­je­vu, u Za­je­ča­ru i Ne­go­ti­nu, a usko­ro će u Kra­lje­vu bi­ti po­sta­vljen njen na­gra­đe­ni ko­mad Hi­pe­bo­lič­ni pa­ra­bo­lid?
– U Be­o­gra­du va­ži ona iz­re­ka: “Ma­la ba­ra, pu­no kro­ko­di­la”, va­lja ima­ti do­bre po­zi­ci­je, dok su ma­le sre­di­ne iza­zov za po­zo­ri­šne eks­pe­ri­men­te, u nji­ma ima pu­no ta­len­to­va­nih mla­dih lju­di. Ne­vo­lja je što mi­tro­vač­ko po­zo­ri­šte ne­ma glu­mač­ki an­sambl, od­go­vor­ni mi­sle da glum­ci mo­ra­ju bi­ti iz sa­mog gra­da, a ne i sa stra­ne. Na­še po­zo­ri­šte je jed­no od naj­sta­ri­jih u Voj­vo­di­ni. I ne sa­mo  zbog to­ga, tre­ba­lo bi vi­še ula­ga­ti u nje­gov raz­voj, jer pra­vog gra­da ne­ma bez pra­vog po­zo­ri­šta. Sma­tram da i ma­le sre­di­ne mo­gu da bu­du iz­vo­ri­šte kul­tu­re, a ne sa­mo ve­li­ki cen­tri ko­ji­ma mla­di uglav­nom te­že – ka­že Mi­li­ca, uz opa­sku da go­sto­va­nje pred­sta­ve Caj­ka­ča otva­ra još jed­nu te­mu za raz­mi­šlja­nje.
Na­i­me, u Bi­je­lji­ni po­sto­ji Te­a­tar “U bun­tu” ko­ji ima do­bar, mlad glu­mač­ki an­sambl, ali ne­ma zgra­du, dok Srem­ska Mi­tro­vi­ca ima sja­jan po­zo­ri­šni pro­stor – bez za­po­sle­nih glu­ma­ca. Eto pri­li­ke za sa­rad­nju!
A što se ti­če pred­sta­ve Caj­ka­ča, ko­ja će bi­ti iz­ve­de­na u okvi­ru grad­skih no­vem­bar­skih sve­ča­no­sti, mla­da autor­ka i dra­ma­turg tvr­di da je u pi­ta­nju “iz­vor­na ko­mi­ka, po­god­na da mla­di glum­ci, sa ma­lo sred­sta­va, po­ka­žu sve svo­je ve­šti­ne”. Ko­mad je raz­i­gran i ve­seo, nje­go­vo tki­vo či­ne Zri­li­će­ve caj­ke i oj­ka­če Ne­na­da Gru­ji­či­ća, ko­je su u osno­vi ve­o­ma slič­ne:
– Taj ma­te­ri­jal mi je omo­gu­ćio da ga, kao pa­ro­di­ju, oži­vim na sce­ni, da se i pi­sac i glum­ci vra­te na tzv. an­tič­ki ste­pen ko­mi­ke. Ima­mo i srp­ske i bo­san­ske glum­ce, reč je o srp­sko-bo­san­skoj svad­bi, ko­ja po­ka­zu­je ko­li­ko su na­ro­di Bal­ka­na me­đu­sob­no slič­ni i mno­go to­ga ih po­ve­zu­je. Pa­ro­di­ja – ka­ko to iz­gle­da kad lju­di na tre­nu­tak za­bo­ra­ve pro­ble­me, poč­nu da sla­ve i ve­se­le se. Svad­ba je da­ta u mo­der­nom fa­zo­nu, re­pli­ke i sti­ho­vi su sa­vre­me­ni: mla­da i mla­do­že­nja ne­ma­ju po­sao, do­la­ze la­žni ro­đa­ci da bi se naj­e­li i na­pi­li, že­ne su fru­stri­ra­ne, pa se do­ka­zu­ju pre­ko mla­dih lju­bav­ni­ka… Ono što je naj­va­žni­je, po­ku­ša­la sam da u su­šti­ni  vul­gar­ne caj­ke iz­ne­sem na je­dan če­dan na­čin – re­kla nam je dr Mi­li­ca Kon­stan­ti­no­vić, dram­ski stva­ra­lac ko­ji tek tre­ba da po­ka­že svo­je ne­sum­nji­ve autor­ske kva­li­te­te.

D. Po­zna­no­vić