Eg­zo­ti­ka

Piše: Milijana Barjakatervić

Po­sto­je fan­ta­stič­na me­sta ko­je pro­se­čan pri­pad­nik ne­be­skog na­ro­da  ni­kad ne­će vi­de­ti osim na sli­ka­ma, a jed­no od njih su  kr­sta­re­nja ogrom­nim put­nič­kom bro­do­vi­ma- kru­ze­ri­ma. Naj­im­po­zant­ni­ji grad na vo­di  do­sa­da, ču­do bro­do­gra­di­telj­stva, zo­ve se i pre­zi­va  OAZA MO­RA. Ovo naj­ve­će put­nič­ko plo­vi­lo na sve­tu osim što ula­zi u Gi­ni­sa, ula­zi i u re­per­to­ar raz­lo­ga za de­pre­si­ju iona­ko is­ce­đe­nog sta­nov­ni­štva  ze­ma­lja pre­ga­že­nih tran­zi­ci­jom i osta­lim glo­ba­li­stič­kim iz­mi­šljo­ti­na­ma.

Osim onih ko­ji se pa­nič­no pla­še otvo­re­nog mo­ra, zbog pre­vi­še od­gle­da­nih fil­mo­va o Ti­ta­ni­ku, (iako je ma­la ve­ro­vat­no­ća da ako baš i ode­te, za­vr­ši­te kao lik ko­jeg glu­mi Le­o­nar­do Di­ka­prio), te ako se is­klju­či strah od mor­skih ne­ma­ni, i mor­skih ne­vre­me­na, uglav­nom bi sva­ko oku­sio šet­nju jed­nom od uli­ca ovog plo­ve­ćeg gra­da, od­gle­dao bro­dvej­sku pred­sta­vu na otvo­re­nom am­fi­te­a­tru, pa­za­rio u jed­nom od šo­ping cen­ta­ra, za­i­grao na sport­skim te­re­ni­ma, ot­kli­zao kli­za­li­štem ili sa­mo gle­dao u du­bi­nu mo­ra kroz pro­vid­no dno ne­kih de­lo­va bro­da…. A u pa­u­za­ma kon­zu­mi­ra­nja ovih per­ver­zi­ja, sle­di po­vre­me­no is­kr­ca­va­nje na ne­ko od onih eg­zo­tič­nih me­sta što u kuć­nim uslo­vi­ma po­sta­vi­te na desk­top ra­ču­na­ra da od­ma­ra­te oči.

Ako bi ne­ko od nas obič­nih smrt­ni­ka, ipak do­bio na­sled­stvo ma­lo ve­će od mi­ni­ja­tur­ne vi­ken­di­ce u ne­koj za­bi­ti, ili pak do­bi­tak sa če­pa Ko­ka ko­le, i ume­sto na­mi­ri­va­nja pro­pu­šte­nog u ži­vo­tu (auto­mo­bil, stan, ško­lo­va­nje) ku­pio  kar­tu za plo­vid­bu od 1.300 evra (nek i de ži­vot!), is­per­fo­ri­ra­no od na­go­mi­la­nog stre­sa sr­ce, mu ne bi iz­dr­ža­lo pri po­gle­du na de­se­to­sprat­nu gr­do­si­ju, i kon­zu­mi­ra­nja sa­dr­ža­ja ko­ji ona pru­ža.

Na ova­kvu eks­tra­va­gan­ci­ju se, za­to, opre­de­lju­ju do­bro­sto­je­ći lju­di iz ze­ma­lja sa stan­dar­dom do­stoj­nog čo­ve­ka, ili oni ko­ji su ceo ži­vot špa­ra­li, jer im pri­ma­nja to omo­gu­ću­ju. To je jed­na od, ne te­ško ostvar­lji­vih po­sla­sti­ca lju­bi­te­lja pu­to­va­nja, i ka­žu, ni­je sku­po s ob­zi­rom na to šta pru­ža.

A mi, bak­su­zi, ni­kad do­volj­no do­bri da za­slu­ži­mo ži­vot bez po­vod­ca, ovu le­po­ti­cu mo­že­mo da  pra­vi­mo od le­go koc­ki­ca, sti­ro­po­ra, ši­bi­ca, tvr­đeg kar­to­na, šper­plo­če, ko šta ima. Pa po­sle 5, 6,10 (za­vi­sno od ste­pe­na oča­ja u kom ste) pi­va, vi­nja­ka, uz ha­vaj­sku mu­zi­ku sa ra­di­ja, i kon­zu­ma­ci­ju ne­kih pro­duk­ta ja­maj­čan­ske ili ko­lum­bij­ske po­ljo­pri­vred­ne kul­tu­re, de­lo­va­će ko da smo se baš is­kr­ca­li sa bro­da ne­gde, na jed­nom od ra­je­va pla­ne­te Ze­mlje, gde svi igra­ju, pe­va­ju, ki­te se cve­ćem, pi­ju ko­kos i ša­re­ne kok­te­le, hla­de se  pal­mi­nim li­šćem .. To bar mo­že­mo…dok nam ne uve­du po­rez na ma­štu i sno­ve.