Piše: Nemanja Milošević
Nije mnogo vremena prošlo otkako je planuo požar na igralištu u ulici 1. novembra u Bloku B. Još se ni pepeo nije slegao od paljevine novog koša, a već je planuo i drugi.
Ono što sam prošli put govorio na ovu temu, očigledno ni na koga nije uticalo. Niti su vinovnici ovog događaja otkriveni, niti je bilo šta učinjeno da se slučaj ne ponovi. A ponovio se.
I nije tu reč samo o materijalnoj šteti. Tabla ko tabla, može da se zameni. A mogu i građani da naprave novo igralište, kao što su napravili i prethodno, bez ičije pomoći. Stvar je ovde u nečemu drugom. Na šta se svela bezbednost građana u našem gradu? Ovo je pitanje koje svako od nas može da postavi. I ako malo mućne glavom, shvatiće da je vreme u kom smo slobodno mogli da šetamo ulicama u večernjim časovima davno prošlo. Sa druge strane, možemo da se zapitamo i koliko smo bezbedni u sopstvenim domovima? Jer, ako neko dva puta u roku od mesec dana može slobodno da pali javnu imovinu okruženu porodičnim kućama, ko građanima može da garantuje da sledeća žrtva možda neće biti nečije dvorište ili automobil? Takođe, možemo da se pitamo i šta je sa decom? Na primer, šta da misle roditelji čija deca se vraćaju iz večernjeg izlaska? Nekad se ovde, koliko se sećam, noću šetalo bez ikakve bojazni. A sad, čini se da će nam za prolazak gradskim ulicama trebati privatno obezbeđenje. I džaba sve one silne priče o Sremu kao bastionu bezbednosti. Jer, po svemu sudeći, kriminala ovde nema samo na papiru. A, ako ga nema na papiru, zašto bi se išta učinilo povodom njegovog suzbijanja? Ustvari, postoje li ovde uopšte oni koji mogu da mu stanu na put?
Pozornika po kvartovima već decenijama nema, dok su oni koji bi i u nekom imaginarnom slučaju mogli da obilaze gradske ulice u poslednje vreme uglavnom rasuti po raznoraznim protestima. Čini se da je sada politika postala najbitnija. Paziti na one što hoće vlast, ili pak na one što je ne daju. Jer njihova građanska prava su neprikosnovena. I gde je u celoj toj priči običan čovek, pitam ja vas? Onaj koji samo želi mirno da spava, bez da mu neko ruši i pali pod prozorom? Onaj koji za taj miran san plaća debeo porez, a o sopstvenoj i bezbednosti svoje dece mora da misli sam? Ako za tog običnog čoveka nema sluha, evo objasnite mi kako da se zaštitimo, kao građani? Da li je potrebno da se organizujemo ‘ajduke, pa da se sami branimo i sprovodimo pravdu?
Кako mi se čini, to nam jedino i preostaje. Jer, koliko vidim, a i kako iskustvo života na ovim prostorima govori, do reakcije nekog od nadležnih doći će tek kada bude prekasno ili kad neko, ne daj bože, nastrada. Tad će možda neko da se udostoji da sroči još jednu oštru osudu. A što se konkretne akcije tiče, možda bude i nje. Tradicionalno, u vidu ustaljene discipline veslanja šajke šorom.
Foto: ilustracija
