nI SLUTILI NISU STA IH CEKApar sati pre udesa objavili fotografiju sa decom.

LAĆARAK: NAKON TRAGEDIJE U DOMU MILOSAVLjEVIĆA

Pomozite Aleksandru i Nemanji!

- Ja sam ne mogu. Star sam, više nemam snage da pokrećem stvari. Ne mogu da zaradim, a ne može ni supruga. Ćerka ne stiže da naradi za sve. Zato sam prinuđen da zamolim dobre ljude da nam pomognu, da nađemo  rešenje za moje unuke. Moj život je već prošao, ali je nepravda da njihov stane. Moj je na zalasku, a njihov na početku. Uprkos svemu. Oni su dobri dečaci i siguran sam da će doborom vratiti ukazano dobro, kaže na kraju razgovora Živorad

Живорад МилосављевићOni koji nisu, nikada neće znati koliko je teško napustiti svoj dom. Ko nije morao da se seli, nikada neće do kraja osetiti težinu zavežljaja koji izgnanik stavlja na svoja pleća. Onaj ko svoje uspomene ljubomorno čuva, teško će moći da razume onoga ko je morao da izabere kojih će se odreći.

A ako tome, posle sve muke, pridodamo i smrt? Možemo li onda razumeti količinu bola koju jedan čovek može da podnese? Ili mora, bez pitanja da li i dokle to može da čini. Jesmo li u stanju da se odvojimo od nepotrebnog prepričavanja stradanja, kako bismo pružili ruku onima koji se, uprkos svemu, uporno bore i pate?
O tragediji koja je 25. jula pogodila porodicu Milosavljević iz Laćarka znamo dovoljno, čak i previše. Već danima, od usta do usta prenosi se priča o saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Zminjaku kod Šapca, kada su na pružnom prelazu poginuli supružnici Nebojša i Željka Milosavljević, a njihovo dvoje dece Aleksandar (11) i Nemanja (8) bili povređeni. U stalnoj potrazi za najgorim u nama samima, zaboravili smo da tragamo za dobrim. U tuđem bolu još uvek nismo potražili sopstveni, ispred tuđe tragedije ne stojimo kao ispred ogledala. U bližnjem ne tražimo brata, u stradalniku sebe.
A stradalnik je tu, stoji pred nama… oličen u Živoradu Milosavljeviću (71) čiji život ponovo kreće od poslednjeg stepenika. Prvi put na taj stepenik sudbina ga je vratila 1999. kada je, spakovavši svoj život u platneni svežanj, napustio Kosovo i Metohiju i sa suprugom, sinom i ćerkom stigao u rodnu Kuršumliju, a odatle kod brata Zorana u Laćarak, u Železničku ulicu, odakle su putem Banje Koviljače nekoliko dana pre tragedije kod Šapca na odmor krenuli njegov sin Nebojša, snaja Željka i njihovo dvoje dece.
– Ponovo u patnji, samo što smo onda, pre dvadeset godina mogli još i da mislimo da će biti dobro. Sada je teško misliti o tome. Onda smo bili živi, svi na okupu, daleko od sukoba, u kući koju nam je moj brat bukvalno poklonio. I mada smo ostavili rodni kraj, uspomene, imanje, pomirili smo se sa sudbinom i rešili da kao i drugi naši sunarodnici, krenemo ispočetka. I polako je to sve išlo, sve dok nas život ponovo nije vratio natrag i natovario na leđa teret za koji nisam siguran da ću moći da izdržim, priča Živorad. – U svemu tome naročito mi teško pada činjenica da do danas niko iz mitrovačke ili šabačke policije, ko god da je nadležan, nije došao da nam izjavi saučešće, niko nas nije ni obavestio šta se desilo, niti nas je pozvao da nam saopšti. Sve što znamo, saznali smo iz medija.
A živeti se mora. Sa teretom ili bez njega. Nekada, teret koji ne želimo i ne razumemo zbog čega nam je dodeljen može da pokrene najbolje u nama, da podstakne na razmišljanje, da probudi uspavana srca i razveje pomućene misli. Nekada… ne mora da slomi.
nI SLUTILI NISU STA IH CEKApar sati pre udesa objavili fotografiju sa decom.- Deca su dobro i to je, kada je sve ispalo tako kako jeste, najvažnije. U početku su bili u različitim bolnicama, u Beogradu i Šapcu, ali smo mi tražili da se spoje. Sada su kući. Supruga, ćerka Nataša i ja se trudimo da im pomognemo koliko možemo, mada ni nama nije lako. Držimo se zajedno i ne damo bolu da nas slomi. Prihvatili smo istinu da mog sina i snaje više nema i sada pokušavamo da uredimo život kako moramo. Nevolja je i u tome što sam ja već star, invalid sam sa 15.000 mesečno, moja žena je penzioner ima 24.000 dinara primanja. Ćerka je samohrana majka malog ženskog deteta. Imam još jednog sina, ali on je u Kuršumliji i ne može da nam pomogne. Dijabetičar sam… mnogo novca odvajam za lekove, da zaradim ne mogu. Dolazi zima, redovne obaveze sustižu i one vanredne. Bez pomoći sa strane, teško da ćemo uspeti da se izborimo, nastavlja priču Živorad.
I upravo potraga za ljudima dobre volje, donatorima koji su u mogućnosti da novčano pomognu, Živorada Milosavljevića je i dovela do naše redakcije. -Ja sam ne mogu. Star sam, više nemam snage da pokrećem stvari. Ne mogu da zaradim, a ne može ni supruga. Ćerka ne stiže da naradi za sve. Ima svoje dete, a sada su tu i Aleksandar i Nemanja. Zato sam prinuđen da zamolim dobre ljude da nam pomognu, da nađemo neko rešenje za moje unuke. Moj život je već prošao, ali je nepravda da njihov stane. Moj je na zalasku, a njihov na početku. Uprkos svemu. Oni su dobri dečaci i siguran sam da će doborom vratiti ukazano dobro, kaže na kraju razgovora Živorad.
Ovom prilikom “Sremske novine” pozivaju sve ljude dobre volje da se jave i da pomognu Milosavljeviće, uvek vodeći računa da tuđe živote ne možemo živeti, ali da možemo biti njihov lepši deo!

Svi koji žele da pomognu, mogu to učiniti uplatom novca na račun 205-9011008179209-19
Račun je otvoren kod „Komercijalne banke“, a vlasnik je Milosavljević Nataša. 

Kategorije Društvo Sremska Mitrovica Vesti