DSC_2002

ŠTA SU NAMA NAŠA SELA?

Kad okreneš sviralu, onda smo prva rupa

- U Srbiji, kako stvari trenutno stoje, selo dobija na značaju samo u kriznim vremenima. – Mi smo zapravo poslednja rupa na svirali, a postanemo prvi tek kada sviralu okrenemo tumbe. Pa ti živi na selu i budi paor, priča Miloš Malenković

Dom kulture u Velikim Radincima

Dom kulture u Velikim Radincima

Da je budućnost naših sela sve neizvesnija, stvar je oko koje ne treba posebno trošiti reči. To, između ostalog, svedoči i činjenica da se poslednjih godina sve intenzivnije govori o teškim uslovima života u našim ruralnim krajevima, odnosno o sve težim uslovima u kojima poljoprivredni proizvođači i njihove porodice pokušavaju da opstanu.
Poslednjih decenija selo kao ekonomsku i duhovnu bazu života u Sremu, ponovo, kao i nakon Drugog svetskog rata, smenjuju gradovi. Međutim, dok su nekada gradovi bili bogatiji i dok se u njima razvijala industrija, postojali su i bolji uslovi za opstanak sela. Današnji urbani centri, lišeni velike proizvodnje, ali ne i velikih supermarketa prerasli su od centara proizvodnje u periferije potrošnje najčešće inostrane robe i tu, smatraju sremski paori, mesta za njih i njihovu proizvodnju ima sve manje.
Izgovarajući se potrebama tržišta, žale se proizvođači između Save i Dunava, umesto da ograničava država omogućava povećanje uvoza mesa, mleka, voća i povrća iz svih delova sveta čime (ne)svesno dodatno slabi položaj domaćeg poljoprivrednika, koga se, kako nam je rekao Miloš Malenković poljoprivrednik iz Šašinaca, država i narod sete samo onda kad se nema kud. U takvim okolnostima, postavlja se pitanje: šta je nama naše selo?

Sve je predizborna priča

 

Miloš Malenković

Miloš Malenković

– U Srbiji, kako stvari trenutno stoje, selo dobija na značaju samo u kriznim vremenima. Istina nije ni sada lako živeti, ali pre svega mislim na život koji smo vodili devedesetih. Da tada nismo imali sela, to je svima jasno, mi bi propali skroz. Čim se iz takvog stanja izašlo, digli smo ruke od našeg paora, neshvativši pri tome da je isto to selo i dalje tu i da će uvek biti baza opstanka i razvoja. Onaj ko to zna ne može ništa da učini da stvari promeni na bolje, onaj ko ne zna… njemu je sve lepo, a oni koji bi trebali da rade selo koriste isključivo za predizborne priče. Nikada se kod nas nije više govorilo o selu, a nikada selo nije bilo toliko marginalizovano koliko je sada. Kukalo se i naricalo u vreme komunista, ali eto, vreme je došlo takvo da je onda bilo mnogo bolje. Nekada se sa maksimumom, kojeg opet nisu imali svi, živelo bolje nego što se sada živi sa recimo trideset, pedeset ili sto jutara. Traktori, kombajni i druga mehanizacija koju možete videti po našim ulicama i njivama, kupovana je najčešće u to vreme. Ali, tada smo mi imali i svoju industriju, pa smo mogli da kupimo domaći traktor koji je bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Danas ni to više nije isto. Mi smo zapravo poslednja rupa na svirali, a postanemo prvi tek kada sviralu okrenemo tumbe. Pa ti živi na selu i budi paor, priča Miloš.

Nije sve u gradu

Da život u gradu nije sve i da se na selo vredi vraćati, smatra Mirjana Sučić iz Šimanovaca koja je, iako kao privatni preduzetnik radi u Pećincima, zajedno sa svojim suprugom Draganom koji se bavi tenisom u Staroj Pazovi, rešila da porodičnom imanju osnuje malu farmu koza. Za nju i selo i grad imaju svoje prednosti, koje se ne mogu meriti objektivnim merilima, nego ličnim senzibilitetom i potrebama.
– Šta je selo? Za mene ono je uvek bilo mera sigurnosti, stabilnosti, zdravog života. Ja sam u Pećince došla iz Negotina i sećam se da su u vreme kada sam bila mlađa sela u Krajini bila bogata i velika. Sada su mahom pusta, a čini mi se da nestaju i sela u Sremu. Ljudi žele da što pre podignu sidro, da odu u grad, u nesigurno, ostavljajući sigurnost svojim roditeljima sve dok se porodična imanja ne pretvore u staračka domaćinstva i na kraju se ne ugase. Kad pokušam da razmislim o razlozima zbog kojih ljudi toliko očajno žele da odu, često mi ne pada ništa na pamet osim straha od rada koji opet dolazi usled posmatranja okoline u kojoj često možete da sretnete ljude koji sa malo rada ili barem sa manje rada nego što to selo zahteva, ostvaruju veće uspehe. Moj muž je u tenisu. Oboje živimo na selu, a radimo u urbanim naseljima. Međutim, kako vreme odmiče polako se odvajamo od gradova, vraćamo se selu jer tu pronalazimo sve ono što nam treba. Rešili smo da krenemo u posao sa kozama i mogu vam reći da nam trenutno pravu radost predstavlja umatičeni jarac Kiki koga smo nedavno nabavili. Ta radost i zaokupljenost seoskim poslovima nas koji smo navikli na gradove, najbolji je dokaz da za selo ima nade. Potrebno je samo da ljudi jasno odrede prioritete, da prestanu da potcenjuju selo i da, na kraju krajeva podvuku crtu i vide šta im je isplativije, da li da idu u gradove ili da na svojim imanjima nastave porodičnu tradiciju ili da pak pokrenu nove poslove, ako stari ne idu. Selo nije statično. I na njemu je moguće, baš kao i u gradovima pronalaziti nove poslove i nove mogućnosti. Ako neko ima preduzetničkog duha, može i te kako da uspe i na selu, smatra Mirjana.

Kad država pusti niz vodu…

Steva Mijatović

Steva Mijatović

Sa Milošem Malenkovićem, vrednim paorom koji u svojoj štali ima 39 grla goveda, od čega 14 muznih krava i koji na 43 jutra zemlje u znoju svog rada seje lucerku, kukuruz, pšenicu, ječam, soju i suncokret, slaže se još jedan Šašinčanin Steva Mijatović koji ističe da se život na selu neće promeniti sve dok država ne poboljša svoj stav prema seljaku.
– Nekada je seljak bio osnova svega. Stub. Danas je ravan onoj trošnoj dasci kojom se možete podbočiti, ali da dobro vodite računa kako i koliko ćete se nasloniti, jer se lako može desiti da pukne. Kada se to desi, onome ko se podbočio, a to je država naša, neće biti dobro. Bez dobrog ugruvavanja pa čak i preloma tu ne može da prođe, objašnjava Mijatović i dodaje: – Ja imam malo zemlje, osam jutara. Zemlju radimo i brat i ja, a to su vam dve porodice. Niko nigde ne radi i sve što imamo ulažemo u zemlju i goveda kojih imamo dvadesetak. Jedna od karatkeristika života nas paora jeste upravo to što mi nemamo alternativu. Mi ne možemo reći, e sad mi je dosta, neću više, idem da radim nešto drugo ili idem da sedim kući dok nešto ne nađem ili mi se ne ponudi. Zemlju koju ja obrađujem obrađivali su i moj otac i moj deda i upravo taj kontinuitet je ono što selo odvaja od grada i što ga čini žilavim. To je osećaj odgovornosti, gotovo neka vrsta zakletve na koju smo obavezani samim rođenjem. Veliki industrijski giganti, da ne idemo dalje od Mitrovice, otvarali su se i raspadali, čitave države su na ovim našim trusnim prostorima stvarane i odlazile u zaborav, ali selo nikada nije prestalo da postoji. Umesto da tu istinu neko konačno uvidi i da na vrednostima sela počne da obnavlja sistem, polako dolazimo u situaciju da će urbane sredine koje nisu samoodržive ni koliko su bile u svoje najsjajnije vreme, sa sobom povući i sela.
– Sve je pušteno niz vodu, a selo je postalo samo lepa fraza, dopunjuje razgovor Miloš Malenković: – Priča se stalno o tom povratku na selo, o mladima o ko zna čemu, a ništa se ne radi da se konkretno i sistematski pomogne poboljšanju kvaliteta života u ruralnim područjima. Mi, primera radi, možemo praviti igraonice, teretane, sportske dvorane, kafane i ko zna šta sve ne, ali to suštinski ne rešava stvar, jer je dovoljno samo da jednom naše bostandžije po kojima su Šašinci poznati ugušite sa robom iz Grčke ili Makedonije i da tako učinite mnogo veću štetu nego što je sva eventualna korist koju bi mi mogli da proizvedemo nekim ličnim radom i zalaganjem. Sve je pogrešno postavljeno i ono što treba da bude nadgradnja, nama je osnov. Tako se ne bori za selo. Političari se sela sete samo kad su izbori, pa i tada samo onih velikih koji se po mnogo čemu ne mogu smatrati istinskim reprezentima naše poljoprivrede. Selo mora biti u osnovi društvenog poretka, a ne nešto čemu ćemo se okrenuti kad ostale strune popucaju. Pa i tada nepošteno jer je seljak, barem ovaj naš u Sremu, naučio da ćuti i trpi. Nikada nije bilo vreme u kojem je naš paor radio i propadao, ali eto i to smo dočekali.

Život nije u glavnom sokaku

Saša Jeftić

Saša Jeftić

Pitanje opstanka sela i njegovog pravilnog pozicioniranja smatra i Saša Jeftić, prvi čovek jazačke Mesne zajednice, pitanje je i realne moći da se određeni procesi u ruralnim sredninama pokrenu sa mrtve tačke. Za tako nešto, smatra ovaj mladi Jazačanin koji je rešio da u svom selu ostane, potrebno je imati novac, ali i razumevanje meštana sela, odnosno lokalne samouprave na koju su sela naslonjena.
– Teško je živeti na selu, pa je tako teško dati i valjan odgovor na pitanje šta je nama selo. Lepa priča, tako mi se čini. Sa jedne strane guši nas nedostatak para, sa druge tu je zamršena birokratija protiv koje se sve teže borimo i koja po inerciji koči sve ono dobro što pokušavamo. Jazak recimo ima fabriku vode, ali nema vodovod jer još uvek ne možemo da završimo poslove oko dobijanja upotrebne dozvole. Čekamo da završimo asfaltiranje u dve preostale ulice, a tu je i izmuljavanje potoka Rovača, čišćenje kanala kroz selo i odnošenje blata iz dela ulice Cara Dušana. Radi se o ulici koja još uvek nije asfaltirana i u kojoj mulj stoji od majskih poplava, pa su ljudi prinuđeni da do svojih domova još uvek idu gotovo isključivo u čizmama. To je život na selu danas. Lako je i lepo provozati se, videti vinograde, voćnjake, procvetale livade, ali pravi život je ispod toga, on se ne može videti dok se ne zastane i ne skrene sa glavnog puta. Nažalost, malo je onih koji su spremni da to učine i da se upuste u borbu za rešavanje problema. To nije lako i to nije posao za svakoga, ali je jasno svima koji još uvek misle da će selo uvek biti žilavo i da će samo od sebe uspeti da se izbori sa onim što ga koči i guši, zaključuje Jeftić.
Ono što u takvim okolnostima meštanima Jaska, ali i meštanima drugih sremskih sela ostaje, smatra Jeftić, jesu solidarnost i međusobna trpeljivost.
– Stalno se priča o potrebama decentralizacije i spuštanje odgovornosti i inicijative na niže nivoe vlasti. Međutim, sve te priče, ma koliko (ne)realne bile, izostavljaju sela, odnosno mesne zajednice koje zavise od gradova i opština, taman onoliko koliko i te naše samouprave zavise od viših nivoa vlasti. Samodoprinos nam je istekao, novca u centralnoj kasi u Irigu ili nema uopšte ili ima malo, pa se onda mi sami organizujemo koliko možemo da uredimo atarske puteve koji su za nas kao paore izuzetno važni ili da se pomognemo ako možemo, zaključuje Jeftić i podseća da su upravo njemu meštani Jaska pre dve godine pomogli kada mu je u požaru stradalo dva hektara nepožnjevene pšenice.
A da život u selu zaista ne može da stane u glavni sokak, smatra i Nikola Milić predsednik Saveta Mesne zajednice Šašinci koji napominje i to da je ovakvo stanje na selu dovelo i do povećanog straha od provalnika i lopova, koji se naročito oseća kod samačkih i starijih domaćinstava.
– Tokom proteklih decenija, sve se izmenilo. Nekada su se ljudi držali za reč, a danas se moraju hvatati za rogove. Sela puste pa to oni koji žele lako da dođu do novca sve više koriste. Sve je više priča iz okolnih sela širom Srema o obijanjima, o pokušajima provala, a toga, nažalost, nismo ni mi oslobođeni. Zato kada me neko pita šta danas nama u Sremu znači selo, ja sa žaljenjem moram da kažem – ništa. Danas ljudi radije žive bez posla po gradovima, nego što ostaju u selima da se muče od jutra do mraka. Svesti o tome koliko je selo važno ima, ali ta svest još uvek nije aktivirana, ona još uvek čeka na svoju materijalizaciju priča Milić.

Zadrugarstvo je samo pusta želja

Nikola Milić

Nikola Milić

Kao jedan od najboljih vidova solidarnosti među poljoprivrednicima, paralelno sa sve glasnijom pričom o potrebi jačanja sela, sve više se ističe udruživanje. Međutim, nedostatak volje da se zadružno pitanje na nacionalnom nivou pomeri sa mrtve tačke, muke kroz koje prolaze oni koji su u proces potraživanja predratne zadružne zemlje ušli, kao i hroničan nedostatak novca, učinili su da su i kooperative, kao uostalom i mnogo šta što je u vezi sa selom, ostale samo – priča.
– Sve se vrti oko toga kakvi smo ljudi. Zadrugarstvo ne počiva samo na kolektivnoj svojini, na saradnji, nego na reči. Data reč i njeno poštovanje je ono što zadrugarstvo čini mogućim. Ako ja svom prijatelju dam reč da ću mu nešto uraditi besplatno, jer smo zadrugari, onda ne sme da se desi da ga prevarim zbog jedne crvene, ili nekoliko njih, a to je danas kod nas postalo normalno. Nekada su se ljudi držali za reč, pa su i mogli da se udružuju, da rade, danas to prosto nije tako. Ako se neko i udružio, to su oni veliki koji na taj način samo ukljupnjavaju svoj monopol. Takvi su dobri i državi jer se sa njima najlakše pogoditi. Oni lažu za državu, njih je država odabrala da budu osnov srpske poljoprivrede što je više nego pogrešno, objašnjava Nikola Milić.
Umesto jedinstva, sremačka sela, tačnije proizvođače koji u njima žive i rade, smatra Steva Mijatović, „krasi“ zavist i trka za zemljom koja često prelazi granice racionalnih potreba.
– Nije više toliko bitno ni da li mi treba, nego da imam više od svog komišije. Tu se ne gleda često ni na cenu zemlje, samo da se posedi uvećaju. I mada sam veliki protivnik ideje da se naša zemlja prodaje strancima, smatram da će to, ako do prodaje dođe, na neki način biti i pravedno rešenje. Ako ne možemo da se dogovorimo, da prestanemo da se nezdravo takmičimo i tako urušavamo sami sebe, onda će to za nas uraditi neko treći i to tako što će nas sve uništiti. Mi mali ne možemo se hvatati u koštac sa velikima, a ti veliki neće moći sa još većima – Arapaima. Onda kada zemlju, među kojom ima još i one naše koja čeka da bude povraćena, prodaju nekon sasvim trećem, biće nam kasno da razmišljamo o zajedništvu i solidarnosti, dopunjuje Mijatović.
– Kako čovek da pravi zadruge i udurženja kada uvek iznad vas imate nekog ko od svega očekuje i potražuje lično zadovoljenje. Konkretno, ja sam u par navrata pokušavao da osnujem Udruženje proizvođača mleka „Srem“. Nikada nismo imali bilo kakvu vrstu podrške, niti smo uspeli da se uzdignemo iznad raznih igara kojima rukovode lični interesi. To je naše selo. Sa jedne strane stalna priča o potrebama za ovo i ono, o mogućnostima i perspektivama, a sa druge lov za lično ostvarenje, uvećanje poseda ili neko slično „uhlebljenje“, pridružuje se razgovoru Malenković.

Zajednica sela i grada

PorukaJedina zajednica koja danas može da pomogne obnovu sela, smatraju vredni sremački paori, jeste zajednica sela i grada. Da bi seljak mogao da proda svoj proizvod, smatraju oni, u gradu mora da postoji radnik koji će za njega moći da izdvoje. Da bi to bilo moguće, država treba da čini napore na polju smanjenja nezaposlenosti u gradovima, odnosno da subvencijama ili još bolje utvrđivanjem i poštovanjem pravila u poljoprivredi rizike od velikih gubitaka svede na minimum.
Dok se, slično vremenu koje su mnogi bili skloni da smatraju anti-agrarnim, ne stvori jasan i precizan plan šta se sa selom želi, napredak se ne može očekivati, a sela će i dalje umesto bivanja stabilnom osnovom, ostajati na margini, tamo gde sa odrastanjem završavaju sve priče i bajke.

 

Kategorije Poljoprivreda Reportaža