Piše: Nemanja Milošević
Sremska Mitrovica je protekle nedelje bila u žiži interesovanja domaće javnosti. Slike mališana u vrtlogu zimskih radosti tokom retkih snežnih dana obišle su Srbiju putem različitih internet portala, a bilo ih je i na malim ekranima TV prijemnika. Međutim, u negativnom kontekstu.
Deca, koja su jedva dočekala da vide sneg, kao i njihovi roditelji, naišli su na oštru osudu javnosti i institucija zbog tradicionalnog sankanja na Spomen groblju.
E sad, veliki broj Mitrovčana u ovome ne vidi ništa sporno. S obzirom na činjenicu da živimo u ravnici, mališani baš i nemaju gde da se igraju u snegu, pa je ovaj kompleks već skoro šest decenija glavno mesto njihovog okupljanja tokom snežnih dana. Sankali su se tu naši roditelji, koji su sada već uveliko pregurali pet banki, sankala se i moja generacija, a sankaju se i ove nove. Popneš se na uzvišenje sa “pičiguzom” ili sankama, i spustiš se dole. To je to.
Ipak, ima i onih koji dečiju igru vide kao skrnavljenje spomen-kompleksa. Uprkos činjenici da je isti taj kompleks uređen kao parkovski i namenjen boravku i razonodi ljudi, pa i dece. A da deca uništavaju plamenove na humkama ili bilo šta drugo, nisam baš siguran. Ali se vrlo dobro sećam onoga što su na ovom mestu radili odrasli. Na istom mestu koje, otkako znam za sebe, važi za poprište razvrata i bluda.
Pijanih i drogiranih bilo je ovde na sve strane, a ima ih i danas, samo van vidokruga nadzornih kamera koje su postavljene. Ima i onih koji na ovom mestu uredno izvode svoje kućne ljubimce, koji se tu istrčavaju i uriniraju. A bilo je i svojevrsnog “guljenja” bakra sa čuvene vazne. Sve to, koliko se sećam, nikada nije naišlo na ovakvu osudu javnosti i bilo je prihvaćeno kao normalnost.
Međutim, Muzeju žrtava genocida zasmetala su deca koja se sankaju. I da. Ispravka. Ne sankaju se ne nad šest hiljada, kako navode, nego nad 7.950 naših ubijenih predaka (među kojima ima i mojih, što mi daje legitimet da pišem ovo što pišem).
E sad, imam i nekoliko pitanja za one kojima smeta dečija igra na Spomen groblju. Da li idete u šoping i da li parkirate automobile na prostoru nekadašnje “Svilare”? Bilo je tamo i koncerata, koliko se sećam. Jeste li se nekada zapili i proveselili u kafićima koji su se nalazili u kući Flajšmanovih, koja je nakon njihove tragične sudbine bila pretvorena u mučilište rodoljuba Srema? Roštiljate li i opijate li se uz muziku na Fruškoj gori, na Jabuci ili Rohalj bazama, među grobovima onih koji su svesno žrtvovali svoje živote za slobodu koju danas uživamo? Deca, koliko znam, takve stvari ne rade na Spomen groblju. Na posletku, pitanje i za medije širom Srbije: gde ste bili u septembru kada se obeležavala godišnjica stradanja u Mitrovici? I prošlog i svakog prethodnog septembra, niti sam video nekoga iz nacionalnih medija, niti veći broj građana, koji su se danas odjednom setili svojih predaka.
Da ne širim priču, jer imao bih još mnogo toga da kažem, osvrnuću se na jedan veći problem. Da li je ikome zasmetao povampireni nacizam? Smeta li nekome revizija istorije? Smeta li nekome sistematska stigmatizacija oko 300 boraca koji su na istom tom Spomen groblju sahranjeni?
Zato, ne mislim da je sporno to što se deca tamo sankaju. Mislim da je važnije šta ćemo, uz igru, tamo da ih naučimo. Jer, ako nastavimo da ih učimo da su im pradede i čukundede koje su se borile protiv ustaškog i nacističkog terora bile nekakva “crvena banda”, da su kolaboracionisti bili oslobodioci, kao i da mrze svakog ko je druge nacije, vere ili mišljenja, nećemo daleko dogurati.
Za kraj, zapitajte se ima li lepšeg simbola pobede života nad smrću od dečije graje? Smatram da bi i ti naši preci, sahranjeni na Spomen groblju, ipak bili srećni kada bi znali da se baš na tom mestu igraju njihovi potomci. Da je mesto smrti postalo mesto života. Da dželati ipak nisu ispunili svoj cilj. Zato, pustite decu, nek` se igraju.
