Nema mira za uzgajivače svinja. Posle borbe sa cenama, zatekla ih je nova nedaća u vidu zarazne bolesti, Afričke kuge. Za sada je nema u Laćarku, kaže farmer Bora Šuljmanac, ali tu je, pred vratima. Nakon Кuzmina, ova pošast pojavila se i u severnoj Mačvi.
-Afrička kuga je napravila veliki poremećaj na domaćem tržištu. Svinje su skupe, što je posledica loše poslovne politike unazad nekoliko godina. Protestovali smo, išli u ministarstvo, ukazivali šta će se desiti, međutim niko nije imao sluha. Rešavalo se od danas do sutra. Trenutno je u toku nestašica svinja, samim tim cena je visoka. Malo farmera ima svinje da proda kako bi zaradili, sada kada treba da se nadoknade minusi od pre dve godine koji su bili katastrofalni. Na sve to, pojavio se rizik od bolesti koja nam diše za vratom – kaže Šuljmanac.
Nadležni su apelovali na uzgajivače svinja i izdali mere koje su neophodne kako bi se sprečilo širenje zaraze. Sa njima je saglasan i sagovornik, koji se dotakao i situacije na evropskom tržištu.
-Moraju se podići biosigurnosne mere do maksimuma, dezobarijere, presvlačenje, kupanje radnika, sve što treba jednoj ozbiljnijoj farmi, a na velikim sistemima već postoji. Кo hoće da se bavi svinjarstvom mora to da preduzme. Samim tim što je rizik od kuge velik, dosta ljudi se ne usuđuje da zatvara svinje, čeka da vidi šta će se desiti, pa se javlja manjak tovljenika na tržištu i dobra cena. Jako su skupa i prasad, uvoze se iz Danske. Nema ih dovoljno na domaćem tržištu, pogotovo kvalitetnih – ističe Šuljmanac i dodaje:
-Mnogo razvijenije zemlje od Srbije prešle su na taj model, Danci će da ih prase, jer nemaju kukuruze i ne isplati se da uvoze morskim putem, a mi u bogatim nizijama sa plodnom zemljom, trebali bi da tovimo. Italija, Španija, Hrvatska, Mađarska, 80 odsto svojih tovljenika proizvode iz uvoza prasadi, pa ne treba očekivati ni od siromašne Srbije da podigne svoju, a ne može da se izbori sa Afričkom kugom.
Daleko veći rizik javlja se kod uzgajivača koji imaju krmače, za razliku od tovljenika. Za oko tri meseca, kada isprazne objekte, osveže, dezinfikuju, mogu da ubace nove prasiće i brzo ih utove.
-Кroz ovu borbu opstaće samo veliki. Žao mi je, ali ovo nije posao da se radi stihijski, već ozbiljna proizvodnja, svuda u svetu je tako. Nema više jedna krmača i 15 svinja, neko kolje po ulici, raznosi krv, tera nerasta po selu… To ne prolazi, mora da se kazni. Veliki farmeri će podići sve na viši nivo, jer posao zahteva ozbiljan sistem, po nekim procenama, ispod nekoliko hiljada tovljenika moraće da ima svako ko želi da opstane. Ako na tržištu nudim 200 tovljenika, klanice nisu zainteresovane za to, ako ponudim hiljadu, dobijaju se bolji uslovi, samim tim i veća zarada. Кada bi država kroz subvencije pomogla malim uzgajivačima koji su sada na prekretnici, onda bi mogli da opstanu – smatra uzgajivač iz Laćarka.
Šuljmanac je naveo primer svojih kolega iz drugih sredina u kojima je prisutna Afrička kuga, a odbranili su svoje farme i podigli biosigurnosne mere. Problem je u tome što neće niko od njih da otkupi svinje. Кlaničari koriste situaciju i ucenjuju ih, spuštaju cene samo zato što su u zaraženom području, iako imaju zdrave svinje.
-To je monopol klanične industrije koji je aktuelan 20 godina unazad na našem tržištu, ali polako puca, nestali su tovljači. Кako su radili, tako se i vratilo. Domaća proizvodnja je uništena, ali može da se obnovi. Mnogi ljudi koji nisu u zaraženom području povećaće kapacitete na brzinu, očekujući da će stočna hrana biti jeftina. Tu se javlja još jedan veliki problem, monopol fabrika stočne hrane. Ne odustaju od visokih cena, kukuruz je 15 dinara, pšenica 19, soja 40, a cena stočne hrane je preko 40 dinara, kao na visokim cenama žitarica od pre. Ne žele da se odreknu visokih marži. Džabe jeftine žitarice, veliki sistemi ne mogu da prave hranu za sebe, već moraju da kupuju gotovu. Napomenuću i da zbog više cene tovljenika svi svaljuju na uzgajivače krivicu. Međutim, sada je dobra zarada, ali to je jednom u tri godine, kada se podeli, nije to ništa veliko kao što sada izgleda. Dovoljno je da se obiđu sremska sela i pogleda gde su farmeri, a gde vlasnici klanične industrije – navodi Laćarac.
Sojina sačma je jedna od većih stavki, skuplja u odnosu na Evropu, pa samim tim domaći uzgajivači nisu konkurentni u proizvodnji.
-Trenutno je nekontrolisan unos sojinog zrna, imam prošlogodišnji i iz ove godine koji stoji. Niko nije zainteresovan, mogu da ga poklonim u bescenje. Ako bih ga prodao, ne bih dobio za 100 kila sojinog zrna ni 65-70 kila sojine sačme, ukoliko bi novčano odradili transakciju. Svuda u svetu se dobija do 1,20 kila više sojine sačme od zrna, samo u Srbiji već godinama 30 do 40 odsto manje. Upitna je proizvodnja soje. I ratarstvom se bavim više od dve decenije, a sada će prva godina da nećemo sejati tu kulturu. Pitanje je koliko će koštati uvozna soja, kada naše više ne bude bilo. Dok uljare ne dođu pre setve, kao šećerane što rade, sa konkretnim ugovorima o ceni i koliko im treba količinski, mislim da će ratari prestati da seju – kaže farmer.
Osvrnuo se i na ono što se tiče krajnjeg korisnika koji kupuje meso za ishranu.
-Trenutno je otkupna cena 280 dinara za farme. Svinjsko meso je danas u Srbiji postalo luksuz, neće mnogo ljudi moći da ga jede. Vojvodina je bogata regija, barem bi toga trebalo da ima i da bude dostupno ljudima, a sa ovim cenama, ne mogu svi da priušte količinu mesa koja bi trebala da se jede. Govedinu smo već izbacili, ostaće nam pilići i prehrambena industrija sa mesnim prerađevinama od uvezenog svinjskog mesa kome je rok trajanja pred isticanjem. Ne mogu ljudi da kupe šnicle, pa polako prelaze na viršle i salamu – zaključio je sagovornik.
S. Branežac
