Od kako su se na našim televizijskim ekranima u proteklih godinu dana pojavili brojni igrani programi čija radnja je zasnovana na običajima Vlaha i upletena u rituale vlaške magije, ovaj fenomen u našem društvu ponovo je postao jedna od tema kojima se masovno bave tabloidni mediji.
Istina, mističnost, okultizam i ono čoveku nepoznato, uvek su interesantni, i ne čudi to što serije koje ljudi trenutno prate izazivaju toliku pažnju gledalaca. Međutim, još interesantnije je to što se u našem društvu i danas, u 21. veku, pojave poput magije posmatraju sa zavidnom dozom ozbiljnosti, a učinkovitost magijskih radnji se nikako ne dovodi u pitanje.
Još od prvih ljudskih društava, različita verovanja i rituali su bili nešto bez čega je njihov opstanak bio nezamisliv. Kako kažu funkcionalisti, ove društvene pojave su imale integrativnu funkciju još od samog njihovog nastanka, a od svih njih, do danas se u toj funkciji održala religija.
Ali, kako je osećaj sreće kod čoveka jedan od najvažnijih, a kako se problemi nekad ne mogu rešiti lako, mnogi od nas su skloni pribegavanju magijskim ritualima, u nadi da će sve nedaće na jednostavan način biti rukom odnešene.
Naravno, većina ljudi koji veruju da je tako nešto moguće, neće vam ni dozvoliti da argumentujete protiv njihovog verovanja, jer, ono što su čuli od vračara i magova, kažu, zaista im se i dogodilo ili im je na neki način pomoglo. I, zaista, svi oni koji se ovim stvarima bave, prilično su uverljivi i nije isključeno da su nebrojeno puta, uslovno rečeno, bili u pravu.
Baš iz tog razloga, o tome na koji način se neka vidovnjačka predviđanja ispostavljaju kao tačna i na koji način nam magija može pomoći da rešimo probleme, nešto više za naše čitaoce rekao je sociolog Đorđe Svirčević.
– Ova tema je prilično široka, ali, mislim da nijedan njen aspekt nije bez adekvatnog naučnog objašnjenja. Vremena su se, od prvobitnih ljudskih društava do danas, menjala, ali čovek kao biće je ostao isti. Kada se nađe u problemu, on neće birati sredstva da ga reši, a, za lične neuspehe, uvek je lakše naći nekog krivca nego suočiti se sa sopstvenim greškama. To znaju i vidovnjaci, vračare i magovi. Oni su, moram da priznam, izvrsni psiholozi, i tačno znaju da procene čoveka koji im se obraća za pomoć. Na primer, kada neko sumnja da je na njega bačena čuvena crna magija, i kada se obrati nekoj vračari ili magu za pomoć, oni će mu odmah naći krivca, kog nesrećna osoba uvek može da pronađe u svojoj neposrednoj okolini. Ali, „žrtva magije“ neće kritički posmatrati iskaz vračare, koja će mu, po pravilu, dati neko opšte mesto, kao na primer: „O glavi ti radi ženska osoba tamne kose, koja je u tvojoj blizini“. A, on se nikako neće zapitati koliko to tamnokosih žena ima u svojoj okolini, nego će posumnjati, najverovatnije, na onu prema kojoj već unapred gaji određenu vrstu animoziteta. On menja svoje ponašanje prema njoj i ona to primećuje, pa tako i njihovi odnosi zahlađuju i zaista može da dođe do neprijateljstva. Predviđeno se tako i ispunjava, a poverenje u vračaru raste – objašnjava Svirčević.
Uzveši u obzir ostvarenja pojedinih predviđanja, kao i tobožnjih uspeha magijskih rituala, on se osvrće na teoriju samoobistinjujućeg proročanstva, o kojoj je još davnih dana govorio sociolog Robert Merton.
– Merton se za magiju interesovao još od detinjstva, a i samo njegovo ime je zapravo pseudonim koji je koristio kao mladi mađioničar. Još od tada je pomno pratio sve ono što je vezano za magiju, pa ga s toga smatram jednim od najreprezentativnijih njenih teoretičara, a, ono u čemu je ključ uspeha magije i predviđanja događaja, detaljno je opisao u svom članku „Samoobistinjujuće proročanstvo“ objavljenom 1948. godine – priča Svirčević i objašnjava:
– Naime, on tada navodi da je samoobistinjujuće proročanstvo „lažna definicija situacije koja pobuđuje novo ponašanje, koje prouzrokuje da prvobitno lažni koncept postane istina“. Odnosno, jednostavnije rečeno, Merton je došao do zaključka da nas predviđanje budućih događaja podstiče na radnje kojima ćemo učiniti da se predviđeno obistini. To proročanstvo, odnosno, to snažno verovanje označeno istinom, koje je ustvari krajnje neosnovano, može da prouzrokuje reakcije koje će dovesti do njegovog ispunjenja. On se tu oslanja na teoremu Vilijema Tomasa, prema kojoj je ljudsko ponašanje delimično određeno njihovom percepcijom i značenjem koje daju situaciji u kojoj se nalaze, a ne toliko sa situacijom kakva zapravo jeste. Tako, kada se ljudi uvere da neka situacija ima određeno značenje, bez obzira bilo ono istinito ili ne, oni preduzimaju konkretne poteze koji imaju svoje posledice – priča Svirčević.
On objašnjava i kako ove zakukuljene reči prilično jednostavne teorije izgledaju i u praksi.
– Merton daje jedan interesantan primer. Ako uzmemo u obzir jednu uspešnu i solventnu banku, u kojoj se odjednom stvori enormna gužva i na osnovu te gužve pročuje glasina da sa bankom nešto nije u redu, da propada, ljudi će još masovnije nagrtati i povlačiti novac iz njenih fondova. Na taj način, ona će, ukratko, zaista postati nesolventna i propašće, iako je pre toga bila uspešna i funkcionisala bez ikakvih problema. A, sa druge strane, kada je magija u pitanju, ukoliko nam mag, nakon što je učinio neki bizaran i smešan ritual, kaže da je devojka koju želimo da osvojimo sada, zbog dejstva magije, zaljubljena u nas, mi ćemo dobiti samopouzdanje i postati mnogo efektniji u udvaranju. Ili, na primer, ukoliko mag kaže neženji da će pronaći ženu svog života, taj neženja će verovatno malo bolje pogledati oko sebe ne bi li je našao. U takvim situacijama, magija može da bude učinkovita i zaista, terajući nas na akciju, može da pomogne. Kod bolesti, može da izazove placebo efekat, koji takođe pomaže. Ali, na primer, kada su u pitanju zdravstveni problemi poput malignih oboljenja, ne znam da je ikog na svetu magija spasila smrti od raka. Kod takvih stvari, ni volja ni akcija ne pomažu – kaže Svirčević.
Zbog svega toga, verovanje u efekte magije, kaže, nije svojstveno samo Srbima, već je prisutno u čitavom svetu, a, s obzirom na činjenicu da akcijama koje preduzimamo u okviru samoobistinjujućeg proročanstva pristupamo nesvesno, verovatno će situacija ostati ista i u budućnosti. Onaj starac Tadej je izgleda stvarno bio u pravu kada je rekao onu čuvenu „Kakve su ti misli, takav ti je život“.
Ipak, magija nije nešto što može da zameni preispitivanje sopstvenih postupaka, vraćanje par koraka unazad i ispravljanje sopstvenih grešaka. Zato, nadajmo se da priče o njoj bar u nekom doglednom vremenu neće dopirati dalje od televizijskih ekrana. Serije i filmovi o magiji, sa velikom dozom misterije, zaista su zanimljivi, ali, iako u magiji možemo da uživamo uz činiju kokica, ona neće rešiti naše probleme.
N. Milošević
