„Sremske“ u borbi između istine i „Carstva mentalne paučine“
Piše: Katica Kuzmnanović
(Radila u Sremskim novinama od 1982. do 2015. godine)
Jednom, kad počnu da se polako sklapaju stranice našeg trajanja, nekako, samo po sebi, otvori se misao – samo su sećanja ono što je stvarno naše. A ta sećanja su moćna, snažna i neuništiva, možda jača i od samog trajanja, jer – niko ti ih nikada ne može uzeti. To je nešto samo tvoje.
Moja sećanja, to su reči i naše „Sremske novine“ koje su ih sačuvale.
Dugo je vladalo mišljenje da u svetu između duhovnosti zvane ljubav i njegovog veličanstva zvanog dolar, ili dinar, u materijalnom svetu, zvrji nešto prazno. A nije bilo tako. E, baš tu negde, u taj zemaljsko – nebeski vakum, ušuškalo se, srećom „na mnogaja ljeta“ njegovo veličanstvo – prazan list hartije, trajno usvojena sintagma za novinarstvo i novinare, te večne lutajuće drvoseče i kamenoresce koji svoje duboreze ili oblike u kamenu, grozničavo klešu rečima, na klizavoj putanji do novina. Tako je vekovima. U slučaju naših „Sremskih“ – decenijama, evo već punih šest.
Nešto je ostalo isto – i nekad, i danas, mi poslenici pisane reči, ostali smo u dilemi, kako na lokalu, tako i više: da li smo zaista sedma sila, ili tek neki 77-mi potrčko.
Istina i lažni Prometeji
Šta novinari, i nekad i danas, priželjkuju? Pa sanjaju, pre svega, o tome da ih ne zovu „sredstva“ (informisanja), iz prostog razloga što u pokušaju jednakosti između „sedme sile“ i „sredstva“ može ležati samo licimerje, političko, društveno i svako drugo.
Beše dugo tama na sremskom informativnom prostoru. Ima tome već šest decenija kada se hrabra grupa poslenika pisane reči usudila da razlogu za svoj život da jednu novu notu, jedno novo slovo. To su bile, i ostale do danas, naše „Sremske“. Bili su usidreni u veri da sve što nije zapisano, nije se ni dogodilo, da je informativni prostor, poput kosmosa, bez granica.
I tako – brod je krenuo. Vesti, članci, reportaže, izveštaji bili su čas kitnjasta bisernica reči na sremskom miljeu informisanja, čas igra s kockarom životom – tek, rulet je krenuo u krug. Uvek uz moto da ne budemo „sredstvo“, uvek uz napor da nam reči budu istina, i samo istina.
Nije bilo lako. Ne kaže se džabe da je novinarski hleb – hleb sa devet kora. Jedna kora su urednici, druga cenzori, treća sagovornici („ima gi razni“), četvrta čitaoci, peta sudovi, šesta „makaze“ u glavi, sedma političari, osma i same kolege. Pored sve ređe izuzetno pismenih, obrazovanih, posvećenih istini, naročito u novije vreme, mora se priznati, ima i onih sa povećim odsustvom talenta, onih razblažene misaonosti, sa konfuzijom u glavi, onih bez elementarnog poznavanja novinarskih žanrova, onih koji žive u carstvu mentalne paučine…
„Sremske” nisu zagrizle „mamac” zvani kabare
Ima i onih koji od novina žele da naprave kabare sa permanentnom tendencijom povlađivanja najnižim ukusima. Ti „pozorištanci“ satiru se u velikoj misiji gušenja takozvanog medijskog mraka. Ti samozvani Prometeji dali su sebi zadatak da unesu svetlost u sveopštu medijsku tamu. Baš kao što je Prometej doneo vatru ljudima i bio kažnjen od Bogova. Prezent od glagola pisati u njihovom slučaju glasi: ja pišem, ti pišeš, on piskara (čitaj: pljucka). Ponekad je to bajalica, ponekad okultizam. Kako je stvar oko tog pljuckanja izmakla kontroli, a to se uvek desi kada je nešto preterano, uz pojačano dejstvo nekoliko srebrnjaka, dešava se nešto neplanirano, vatra se, usled pljuckanja, ugasila. Ostala je samo baklja, pište iz nje poslednje kapi vode, odskoči poneka varnica, primećuje se samo dim. A dimova ima raznih. Sve pomalo liči na onog Prometeja, kome su onako okovanom o stenu, ptičurine danju i noću čupale jetru iz utrobe. Sve dok nisu shvatile štetnost jednolične ishrane.
Srećom „Sremske“ nisu zagrizle taj „mamac“, i neće nikada. Nadam se. Ostale su na liniji istine, životne i novinarske.
Zaista, verujem u to: moje je, posle svega, samo ono što je ostalo u sećanju. Niko mi ne može u životu, i u tom novinarskom ruletu, ukrasti sećanja na moje junake – rudara Usaojca, Stojana i Maru, Smilju tamburašicu, kerušu Denu…
Niko mi ne može ukrasti sećanja na one koji su kao i ja duboreze klesali rečima, a više ih nema: na Bogdanu, Borislavku, Bebu, Bilju, Boru, Zdenka, Zorana, Čančara, Šola.
„Prijatelji stari, gde ste?”
Verovatno u nekoj drugoj dimenziji u kojoj reči imaju ograničenu moć. Tamo negde gde, nadam se, caruju ljubav, lepota i istina. Ona istina kojom smo „inficirani“ u našim „Sremskim“. Budite spokojni, „Sremske“ još uvek „plivaju“. Nije lako. Voda je nekad tiha, a nekad vodoplavna. Baš kao i sam život.
