Piše: Boris Miljković
Još jedno lepo selo Srema u koje ulazim dok mi tutnji u ušima. Ipak meni sa ravnice i ova visina smeta. Jedna ulica, idem gde me put vodi, a i tražim tetka Vidu.
Krstovdan je danas, ona je iz Neradina i iznosi ovde svoje domaće proizvode. Nailazim na tetka Vidu i tu sam kod nje u par koraka. Usput mi „pobeže” deda sa par ovaca i štapom. Hteo sam da ga zamolim za fotografije. Pogledam okolo, a ono i konji, sprema se početak parade. Posle čujem bili su i ovi moji Banovčani.
Tetka Vida mi nudi da jedem i pakuje mi, neće novac. Dajem joj knjigu, a pogled mi leti na Srem, gledam sa visine. Osećaj prelep. Srećem devojčicu na konju, pitam je da li može fotografija. Kaže da može, zove se Danica i iz Bešenova je ona.
Krećem prema čuvenoj „Fruškogorskoj lugarnici”, restoranu kao iz bajke. Usput stanem, vidim kuću staru, urušenu. Opet razmišljam, pa i ova kuća ima priču. Pitam sebe da li mogu ja sve to? Kada meni svaki detalj upadne u oči, a ja bih to sve pisanjem naslikao.
„Fruškogorska lugarnica”, gospođa Ljilja je u gužvi, ali odvaja vreme i daje mi par detalja. Dole ispod lugarnice konji njeni počinju da ržu, osetili ove nove što se parade selom. Pričamo i o konjima, pitam i za manastir. Pokazuje mi, vidim ga iz daljine, ali tu je bukvalno pred očima. Takođe čujem da ima dva izvora vode na svom imanju. Pijem kafu i gledam tu lepotu. Hrana izvrsna, uz ambijent, pogled i osećaj blaženosti. Opet gledam, razmišljam, selo sa nepune dve stotine stanovnika, selo sa pogledom koji leči.
Odlazim. Osećaj prirode i mira koji nosi Mala Remeta je neopisiv. Spuštam se dole, uši su mi još zapušene. Razmišljam, ona stara kuća koju li priču ima, koje živote su ljudi živeli u njoj. Stara je, da li nosi tugu neku?
Vratiću se u Malu Remetu, vratiti da pitam za tu kuću. Osetio sam je, osetio sam moj Srem u njoj. Osetio sam miris hleba, miris cveća, vidim slike te kuće.
Vratiću se, moram…
