Piše: Boris Miljković
Selo koje volim, skoro kao svoje i gde sam uvek dobrodošao. Po meni, selo sa izuzetno vrednim ljudima, domaćinima. Čini mi se da je kod njih ostao onaj takmičarski duh, ko će biti bolji. Puno lepih kuća, dosta truda i rada.
Belegišani imaju dosta poljoprivrednika, stočara, kafedžija, mesara, trgovaca, ribara i to ovom selu daje posebnu draž. Zanimljivi su i duhoviti ljudi, izuzetno gostoljubivi. Sam Belegiš je sa jedne strane okružen sremskim poljima, a sa druge Dunavom. Kad kažem Dunavom, e tu je Bog dao malo mašti na volju, pa su Belegišani dobili lepe peščane ade, pune drveća, šume, zabarke i pogled sa brega koji retko ko ima. Poznati su kao dobri trgovci i većina je za vreme stare Jugoslavije išla svojim malim kamionima celom državom, nekadašnjom, prodajući svoju robu.
Bilo je po Bosni i Hrvatskoj belegiških lubenica, ku`ruza, prasića i još mnogo toga. Mada, ni oni se nisu vraćali prazni, već usput donosili „robu“ sa tih prostora.
Banovčani kao Banovčani, često su pravili šale na račun Belegišana, mada ni oni nisu dužni ostajali. Ako sretneš nekog Belegišanina, negde pa pitaš, u ono vreme, gde su Stari Banovci, e onda ide priča. Prvo bi se zamislio, počešao po glavi, pa te gledao u oči govoreći: „E pa znaš, baća, ima jedno selo gde su još kuće sa biber crepom tu pored mog sela, probaj tu“. Tako su aludirali u to vreme, na Banovčane, dok su se oni dičili novim kućama. To su bile zdrave šale.
Opet bih kao i uvek citirao Radojicu Stojića iz Belegiša dok sedi u banovačkoj kafani, a Banovčani ga „diraju“. Samo bi kazao, pogledavši na šor: „Ta, više volim i onog kera šorom što ide, nego ijednog Banovčana“. Radojica možda više voli kera, ali voli i mene pa mi uvek kaže koju i za Belegišane. Jednom na slavlju, kod Pejnovića, gazda kuće, Branko, nešto odvali, a mi u čudu. Radojica pogleda u mene i reče: „E moj Bore, kad je Bog delio budale po svetu, pukne mu džak iznad Belegiša“.
Inače, volim Belegiš, volim te ljude, uglavnom ih sve znam, a i oni mene. Vredni, sposobni, uvek ću reći to za njih. Oni su jedini, čak dva predsednika opštine imali. Iz njihovog sela. Imaju i pijacu, novu školu, ergelu „Mirela“, specifičnu po rasi frizijskih konja. Imaju još mnogo toga. Čak, i čuveni TV voditelj Kamenko Katić je živeo u Belegišu, do kraja svog života, uklopivši se sa tim ljudima.
Mogao bih vam pisati još dva dana o Belegišu, ali ne smem. Ta, grdiće me moji Banovčani i reći će: „Ta naš`o si koga da fališ“.
Nisam vam pisao brojke, statistike, već sam vam opisao ovo selo, kroz oči kojim ga ja gledam. Lepo selo Srema, Belegiš.
Foto: RTV Stara Pazova
