Piše: Boris Miljković
Na Dunavu, retko koji detalj mi promakne. Čak i raspored drva koje je voda donela znam. Pedeset godina sa pogledom na tu moju reku, koliko života koliko priča je bilo tu, u tom mom svetu pored reke.
Gledao sam ga očima dečaka davno i maštao kada ću ga preplivati. Prvi put kada sam ga preplivao gledao sam ga opet drugačije.
Vremenom sam naučio da poštujem tu reku, jer sam gledao kako „uzima“ ljude. Plašio se nisam, ali poštovao sam ga uvek, tu moju veliku reku.
Da, istina je. Tamo mi je ostala duša i pogled. I znam kada sam otišao sa njega, sa mog Dunava.
Bilo je to jedne noći kada sam se uplašio posle bolnice i šok sobe, u roku od manje od mesec dana otišao sam u noć, otišao na Dunav. Reko, jednu za dušu po vrhu. Nije bitno da li ću uhvatiti ribe, već da upalim cigaru, držim veslo na slaniku, čujem ptice, šakale iz šume kako zavijaju i onaj udarac tolstolobika kroz mrežu za belu ribu. Bio sam sa druge strane, tamo one banatske, i neće da upali penta. Uzimam veslo, gledam preko. Sad mi daleko ta strana, a preveslao sam ga bezbroj puta, ponekad čak i iz dosade. Doktori su rekli samo lagana šetnja, a ja već preveslao stotinak metara. Povlačim kanap, a penta ko u filmu upali. Krećem na drugu stranu, a iza krivine vidim brod sa baržama. Znam dobro, i da se ugasi imam fore opet da izađem van plovnog puta.
Tada misao u glavi. Šta da sam veslao, a brod naiđe ili dva se mimoilaze?
Noć, lagana šetnja, reče doktor?
A ja šta radim, opet se kockam sa životom?
Odjednom znoj probija kroz mene, setim se onih koje je uzeo Dunav. Strah, obuzeo me strah od Dunava prvi put u životu, toliko jak, istinski, da sam gas dao što jače…
Sutradan sam za ručak imao pet-šest deverika, bile su ukusne sa krompir salatom. Od tad ukusnije ribe nisam jeo.
Često čujem, kažu mi da kupim čamac. Neću, bojim se povući će me noć, vratiti na Dunav. Poželeću još jednom zvuk udarca tolstolobika dok probija mrežu, poželeću ptice noću da čujem, lišće topole na vrhu kako šušti.
Jer ja sam na Dunavu imao mir, beg u mir. Bežao iz doma koji se rušio i čuvao me moj Dunav.
Oči dečaka slušale su priče starih alasa i onaj zvuk talasa kad naiđe „brod beli“. Dunav me sakrio u detinjstvu, a u njegovim adama, vrbama, šumi topole našao sam svoj beg. Beg od pucnja u moju malu sestru, očevih suza i svađa sa njim, beg od toga da sam rastao bez mame, beg i mir samo sam imao na Dunavu.
Pun je on mojih suza, mojih rana iz tih dana kada su mi bol i tuga bile sve što sam imao u svom domu tada.
Neću čamac, ne smem. Poželeću, povući će me moj Dunav…
