Piše: Boris Miljković
Drugi put danas pričamo. Prvi put mi je pričao o delima, slikama Save Šumanovića. Slušao sam ga tad pažljivo, a danas još pažljivije.
Doneo mom ocu otpad mesa za pse.
– Gde god sam pitao za kosu da pokosim neku travu, odbili me ljudi. Ali razumem ih, kaže, pa ne znaju me ovde. Tvoj otac mi oči nije video i dao mi je kosu bez reči. To je ono što trenutno najviše treba ovom svetu, ta mala pažnja i ta doza ljudskosti. E te sitnice čine svet boljim, reče mi slikar.
Reko`:
– Imam rakije, je l` hoćeš?
Da pijem puno, reče mi odma`. Nema veze, i to je za ljude…
Pitao me da mi ispriča priču. Reko`, može.
Kaže, kada je bio mali, u jesen je trebalo da donese par kupa kur`zovine za ovce i ku`ruz za svinje. Otišao je kod rodbine i pitao da mu prevezu traktorom, a oni su se nasmejali tada jednom dečaku. Sedeli su za stolom i nasmejali se dečaku i nisu ponizili njega već sebe. Do mraka su on i mlađi mu brat preneli sa biciklom kur`zovinu i ku`ruz kući. Par tura po nekoliko kilometara. A rodbini bi to bilo dvadeset minuta i čaša goriva. Al` neka njih tamo za onim stolom, neka ih.
– E ta ljudskost, to fali, reče mi on.
– Znam, rekao sam, ali si dobio ono što ja kažem… Imaš “oči” da vidiš što većina ne vidi i imaš dar što većina nema. Kako živiš, koliko piješ, to nije bitno. Bitno je da imaš ljudskosti, a imaš i slike koje će jednog dana ostati iza tebe. Mnogi imaju dosta više od tebe, a jednog dana neće ostati ništa iza njih. A iza tebe nek ostanu dve, ali samo dve slike i neko će te se setiti. I da, u pravu si, fali ljudskosti ovom svetu. Ponesi tu rakiju, rekao sam mu kada je krenuo.
– Hoću, kaže, prvi put sam kod tebe i ”kupio” si me sa ljudskošću bez obzira što je u flaši rakije.
– I ti mene sa onim slikama na onom zidu, rekao sam mu.
– Doneću ti jednu sliku i čitao sam tvoje priče, da znaš. Imaš ljudskosti, reče mi slikar (izvrstan slikar) i ode negde da istovara seno, tovari šut ili šta već…
