Aleksandra Mitrović iz Mačvanske Mitrovice krenula je na Zanzibar sa planom da dve nedelje provede na toplom, uz more i sitan beli pesak, daleko od februarske zime u Srbiji. Međutim, ono što je trebalo da bude kratak odmor pretvorilo se u neplanirani boravak koji je trajao gotovo mesec dana, nakon što joj je povratni let otkazan, a povratak kući postao neizvestan.
– Sredinom februara, tačnije 17. februara, sa organizovanom grupom od petnaestak ljudi krenula sam na dugo iščekivani put ka Zanzibaru. Radovala sam se novoj destinaciji, jer, kako godine prolaze, sve više želim da upoznajem svet, nove zemlje i kulture. Svako putovanje nosi neku posebnu priču – započinje Aleksandra.
Zanzibar, poznat i kao „ostrvo začina“, nalazi se u Indijskom okeanu, nedaleko od istočne obale Afrike i administrativno pripada Tanzaniji. Do ove egzotične destinacije Aleksandra je stigla preko Dubaija, gde je imala presedanje. Po dolasku ih je dočekala tipična tropska klima, visoke temperature, izražena sparina i ambijent potpuno drugačiji od onog na koji smo navikli u Srbiji.
Prva tri dana proveli su u Stoun Taunu (Stone Town), glavnom gradu, u smeštaju za koji su u početku mislili da odgovara standardima zemlje u koju su došli. Ipak, ubrzo su shvatili da Zanzibar nudi znatno kvalitetnije uslove boravka. Dane su provodili obilazeći grad, kupajući se u moru i upoznajući lokalne znamenitosti, među kojima ih je posebno zainteresovala kuća Fredija Merkjurija, danas pretvorena u muzej.
Jedno od upečatljivijih iskustava bila je poseta lokalnoj pijaci.
– Za obilazak takvog mesta potrebna je doza hrabrosti i jak želudac. Od cele grupe, samo tri devojke su se usudile da uđu, a nas dve smo uspele da obiđemo celu pijacu. Prizori nisu nimalo prijatni: riba se čisti na licu mesta, svuda su muve, lignje i tuna su razbacane, hobotnice se pripremaju pred kupcima… Uslovi su nehigijenski i teško je to gledati – kroz osmeh opisuje ona.
Tokom boravka organizovano je i nekoliko izleta, a posebno joj je u sećanju ostao susret sa delfinima.
– Imali smo sreće da naiđemo na celo jato. Posetili smo i džinovske kornjače, što me je oduševilo. Takvi susreti sa životinjama zaista su posebni – kaže Aleksandra.
Nakon toga usledile su posete plažama Kendva i Nungvi, koje su je, kako navodi, ostavile bez daha, tirkizno more, sitan beli pesak i prizori koji se pružaju u nedogled.
Jedan od najjačih utisaka na nju ostavio je i izlet na kopno Tanzanije, do kojeg je stigla avionom, gde je imala priliku da ode na safari.
– Sleteli smo na zemljanu pistu, što je samo po sebi bio poseban doživljaj, naročito dan nakon kiše. Odlazak na safari bio je ispunjenje dečje želje, još iz vremena kada sam gledala emisiju „Opstanak“. Videti žirafe, lavove i druge životinje u njihovom prirodnom okruženju ne može se uporediti sa zoološkim vrtom. Još jedno sjajno iskustvo koje ću dugo pamtiti – ističe ona.
Pravi izazov usledio je kada je trebalo da se vrati kući.
– Na aerodromu nas je sačekalo neprijatno iznenađenje, let je prvo pomeren, a zatim i otkazan. Razlog je bio napad na Dubai, gde smo imali presedanje. Avio-kompanija isprva nije želela da otkaže let, već ga je konstantno odlagala. Neki su odmah shvatili da od toga nema ništa i potražili smeštaj, dok je većina nas ostala na aerodromu do jutra, nadajući se polasku – priča Aleksandra.
Na kraju su i oni odlučili da potraže alternativu. Agencija im je pronašla smeštaj u blizini, ali su finansirali samo tri noći, dok je ostali trošak bio na njima samima.
– Smeštaj smo našli kod ljudi iz Makedonije, što je bilo pravo iznenađenje. Cena je bila 20 evra po osobi sa doručkom, plus boravišna taksa. Ono što me je negativno iznenadilo jeste da je pomoć agencije bila minimalna. Vodič je otvoreno rekao da sumnja da će let na koji čekamo uopšte biti realizovan i savetovao nam da se sami snalazimo – kaže Mačvanka.
Kako su dani prolazili, cene karata su naglo rasle. Na kraju su zaista sami organizovali povratak, leteli su do Tanzanije, zatim preko Istanbula do Beograda.
– Oni koji su ranije reagovali prošli su jeftinije. Mi smo čekali i na kraju karte platili i do 1.500 evra. Uspeli smo da refundiramo deo novca od avio-kompanije, ali trošak je svakako bio veliki – dodaje ona.
Uprkos svemu, Aleksandra kaže da je iz ove situacije izvukla i nešto pozitivno.
– Trudila sam se da se ne nerviram previše. Prihvatila sam situaciju takvu kakva jeste i odlučila da uživam u svakom danu. Nemam decu ni stalni posao, pa nisam imala pritisak da se odmah vratim, za razliku od drugih. Inače posle sedam-osam dana poželim kući, ali sada mi se prvi put desilo da bih ostala još – kaže ona.
Dodaje da je ova situacija pokazala i ko su joj pravi prijatelji.
– Mnogi su me kontaktirali, pitali kako sam i da li mi treba pomoć, čak i novčana. Sa druge strane, bilo je i onih koji se nisu javili, i to me je iznenadilo – iskrena je Aleksandra.
Ipak, Zanzibar je na nju ostavio podeljene utiske.
– Sa jedne strane su nestvarne plaže i more, a sa druge siromaštvo, prljavština i smeće na ulicama. Česti nestanci struje i vidljiva neuređenost deo su svakodnevice. Upravo te suprotnosti, more, nebo i palme, nasuprot realnosti života, čine ovo iskustvo drugačijim i upečatljivim. I pored svega, meni je bilo lepo – zaključuje Aleksandra, koja se u Srbiju vratila tek mesec dana kasnije.
D. Tufegdžić
