Piše: Boris Miljković
Jutros rano idem sa Dunava. Kum i kuma staju autom pored. Kaže kum: „Volim da vidim nešto lepo ujutru“.Stalno aludira na moje godine i da se držim dobro.
Razmišljam koliko sam razbijen od života, porodičnih trauma, rastao bez majke, jedan pucanj pijanog bahatog mi sestru po ocu, malu devojčicu, stavi u invalidska kolica. I onda sve gore od goreg, teže od težeg, ali izdrži čovek sve.
Došao kući, setim se noći na Dunavu i dana u čamcu. Setim se drva koja smo deca i ja dizali uz breg godinama. Setim se dečaka i devojčice koji su bili mali, a tako veliki kada su morali sve. Setim se onih ljudi ciničnih, podsmehljivih, podrugljivih onako iza leđa, jer muda nisu imali za u lice.
A razlog nisu imali nikakav da mi se podsmevaju, ali to im valjda hrani ego.
Sad se smejem ja, ali ne njima, već sebi. Trebalo je to sve izdržati.
Sve mi prođe kroz glavu i samo sam ćutao, gledao da preživim, da moji prežive jer bili smo životno ugroženi. Bolesti su kosile redom. Žurio sam da deci rešim što više mogu, učio ih, govorio im, ispravio gde su zasrali. Podsticao ih i gurao, jer kod mene su sve mogli.
Ja se nisam folirao, k`o ni danas što se ne foliram. Isti sam ja, ali…
Izlazim jutros iz štale, dao konjima. Krećem da naranim magarce (mi Sremci kažemo naranim) i pogledom uhvatim moju ćerku. Izlazi i ide u školu. Predaje tamo.
„Cao, tata“, dobaci mi. Reko: „Ćao, sine“.
Oduvek sam je zvao „sine“.
Gledam je onako lepu, doteranu, ozbiljnu i oko srca mi zaigra. Onaj mali čije konje `ranim je otišao na posao ranom zorom. Putuje duže, radi odgovoran posao i ide svojim putem. Sa dvanaest godina je uzeo motorku u ruke, sekiru, lopatu, metlu i radio dok se mi nismo oporavili.
Vesna im spremi da jedu šta žele, gleda da ih ne budi kad ne rade, štiti ih jer zna koliko su nam pomogli.
Ja stalno zvocam za konje Mihajlu, a onda uradim sve. Moram da mu serem, lakše mi tako, a njemu ne smeta, samo se nasmeje .
Da nam je bilo lako – nije. Dva koraka napred, a šest nazad. Tako nas je teralo u životu. I danas samo kažem: „Ne uzdižite se, već polako i skromno. Idemo dalje. Moji spartanci“.
I tako ja zapalim cigaru, nasmejem se u sebi i mislim… Razmišljam, dve magarice bez magarca ne ide!? A i Kanisa će garant žensko oždrebiti, Bože zdravlja. Tako da živi i zdravi bili, a i ja sa vama. Jer još ideja u meni ima…
„Kume, top matori“.
I ono kad kažem Velji da mi kupi cigare, on me pogleda i kaže: „Pa imao si promociju sinoć“.
Jesam, rekao bih, ali dao sam za jedno dete sve.
„Drži sto evra da imaš ovi` dana. I da znaš, nisi pi**a , a anksiozan i fauliran jesi“.
Jesam anksiozan, ali…
Ne, neću dalje. I ovo je previše, a tek je sreda…
