Za Radenka Rusina (71) iz Martinaca humanost nikada nije bila stvar priznanja, već životnog opredeljenja. Ovaj penzioner je tokom više od pet decenija čak 136 puta dobrovoljno dao krv, po čemu je rekorder u svom selu. Iako danas, zbog godina, više ne može da bude davalac, kaže da bi, kada bi mu lekari dozvolili, bez razmišljanja ponovo seo u stolicu za dobrovoljne davaoce.
Sve je počelo davne 1972. godine, kada je kao mladić i predsednik omladine u Drvnom kombinatu gde je tada radio, želeo ličnim primerom da motiviše kolege.
-Bila je akcija dobrovoljnog davanja krvi. Kao predsednik omladine hteo sam da povučem i druge, pa sam prvi dao krv. Posle sam nastavio jer znam da moja krv mnogima može da pomogne. Tako sam odlučio da budem human — priča Radenko.
Krv je davao redovno, a nije oklevao ni kada je bilo potrebno da pomogne nekome koga poznaje. Išao je i u Beograd da da krv za komšinicu koja je bolovala od leukemije. Kad god je trebalo, trudio se da pomogne.
Za svoj humani rad dobio je brojna priznanja Crvenog krsta, ali ističe da mu medalje nikada nisu bile motiv.
-Nikada nisam davao krv zbog priznanja, već sam želeo da pomognem ljudima. Žao mi je samo što nisam uspeo da stignem do 140 davanja, ali godine su učinile svoje. Iako imam 71 godinu osećam se dobro i ne koristim nikakve lekove. Nemam terapiju ni za pritisak. Da li je tome doprinelo dobrovoljno davanje krvi, ne znam, ali se dobro osećam – kaže ovaj humani Martinčanin.
Njegov primer sledio je i sin Damir, koji je, čim je postao punoletan, i sam postao dobrovoljni davalac krvi. Kada je napunio 18 godina, krenuo je mojim stopama, a i danas redovno daje krv.
Radenko smatra da je nekada bilo više solidarnosti i međusobnog razumevanja nego danas i dodaje:
—Treba pričati mladima o dobrovoljnom davanju krvi. Danas su svi okrenuti nekim svojim obavezama i telefonima, a manje razmišljaju da je nekome potrebna pomoć. Ipak, vredi govoriti o tome, možda će neko promeniti mišljenje.
Kaže da su za njega akcije dobrovoljnog davanja krvi bile prilika ne samo da se pomogne drugima, već i da se ljudi druže, upoznaju i steknu nova prijateljstva. Posebno pamti odlaske u Ugljevik sa kojim su se dobrovoljni davaoci iz Martinaca pobratimili. Danas penzionerske dane provodi mirnije, uglavnom kod kuće, na pecanju ili na fudbalskim utakmicama. Ipak, jedno nije promenio – uverenje da je pomaganje drugima najveća vrednost.
-Poručio bih mladima da se odazivaju akcijama dobrovoljnog davanja krvi. Njihova krv nekome će značiti život. Ako možemo da pomognemo, treba to i da učinimo — poručuje Radenko Rusin, čovek koji je svojom humanošću ostavio trag ne samo u Martincima, već i u životima mnogih nepoznatih ljudi kojima je njegova krv bila potrebna.
S. Mihajlović
