Povodom promocije knjige „Dečak sa Dunava“, jednom detetu od mene. Nadam se da sam ga usrećio, bar malo.
Piše: Boris Miljković
Ne znam ni kako se zoveš, ne znam ni da li si devojčica ili dečak. Želim samo da znaš da učenjem, upornošću dobićeš sve što budeš želeo, drago dete.
Evo ja sam neznanac, ali želim da ti pomognem bar sitnicom da vidiš da život nudi i dobro.
Ne znam ni koga imaš, ali te molim slušaj i poštuj svoje. Možda je sad teško, ali ti ćeš vremenom ojačati i bićeš dobro. Uprava tvoje škole će ti predati moj znak pažnje, moju podršku i pozdrave.
Kupi sebi šta budeš mogao, slatkiše imaš ovde. I ja sam ko dete voleo slatkiše. I jako sam se bojao ko dete. Bojao sam se ljudi, mraka, svega, ali sam sve to pobedio.
Ja sam rastao bez majke, verujem da je ti imaš i poljubi majku za mene ko da je moja, a poljubi i oca ko da je i moj. Jer ni oca više nemam.
Samo me poslušaj, znam da si dete ali razumećeš ove teške reči. Jer ti si od one dece, one moje, a mi smo jaka deca – to znaj.
Mi smo borci i izborimo se.
Budi dobar jer dobrota otvara sva vrata. Nemoj da te lažu da treba biti loš, lukav, kvaran da bi uspeo. Nemoj jer to nije istina i to sve se vrati na taj isti način pre ili kasnije.
Budi dobar, drago dete.
Pozdrav od Borisa.
P.S. Dođe li neka muka, reci direktorki škole. Ona će me naći, a ja ću podeliti sa tobom tu muku.
