Piše: Nemanja Milošević
Još jedna tragedija dogodila se proteklog vikenda u Sremu. U sudaru kombija i putničkog automobila na putu između Laćarka i Čalme, poginule su dve osobe.
I zvučale bi ove informacije kao najobičnije policijsko saopštenje namenjeno crnohroničnoj rubrici, da učestalost saobraćajnih nesreća na novoobnovljenim sremskim putevima u poslednjih dve do tri godine nije postala tolika da je krajnje vreme došlo da svi zajedno najzad stavimo prst na čelo i zapitamo se – gde grešimo?
Naravno, na ovo pitanje, prvi će odgovor dati stručnjaci koji će osuditi druge stručnjake za nestručnost prilikom obnove ili izgradnje novih puteva. I možemo se sigurno složiti da su neki putevi asfaltirani kako bog zapoveda, dok su neki više ili manje skarabudženi. Ali, kako imam priliku da se svakodnevno vozim najrazličitijim putevima širom Srema (takav je posao…), nisam baš siguran da samo stanje kolovoza baš u tolikoj meri utiče na nastanak saobraćajne nezgode.
Kako? Pa, i po onim starim, razdrndanim putevima bez problema smo mogli da vozimo brzinom od 80 kilometara na čas. Jeste da vožnja nije baš bila udobna ali, koliko se sećam, nije bilo većih problema. Tek kada su putevi obnovljeni – uzmimo za primer put ka Radincima, Bešenovu, Čalmi, Jarku itd. – nesreće su počele da se nižu jedna za drugom. S tim u vezi, istina, možemo zaključiti da je novi asfalt uzrok ovih nemilih događaja, ali nikako asfalt kao asfalt niti put kao put. Nego, obnovljen put u korelaciji sa mozgom našeg prosečnog vozača.
A kako to? Kao što rekoh, prilično često se vozim našim putevima. Evo, baš pre neki dan sam i lično prošao pored smrskanih vozila na putu ka Čalmi. I svaki, ali bukvalno svaki put dobio sam manji nervni slom.
Uprkos tome što se čovek lako zanese kada vozi novim putem, trudim se da se pridržavam ograničenja brzine. I tako, vozeći u ograničenju, svakodnevno imam priliku da posmatram automobile koji me obilaze, a koji se u nekim trenucima kreću brzinom većom čak i od one propisane na autoputu. Krivine se seku masovno, bez obzira da li je reč o onima nalevo ili nadesno. A odstojanje…
Odstojanje je poseban problem na našim putevima. Posebno tokom večernjih i noćnih časova. Vole ljudi da ti se uvlače u dupe, pa to ti je. I ne znaš da li je gore to što te zaslepljuje svetlima, ili činjenica da, ukoliko budeš primoran da zakočiš, stoprocentno dobijaš težak udarac u zadnji deo svog automobila. Pa ko preživi – preživi.
O neosvetljenim vozilima suvišno je i govoriti. Svakom trećem automobilu koji sam susreo do sada falila je bar jedna ispravna sijalica. A poljoprivredne mašine? To je tek priča za sebe. Poslednjih nekoliko godina dobar deo poljoprivrednika poljske radove obavlja noću, ali mehanizacija je, koliko sam primetio, mahom neosvetljena. Posebno prikolice i priključne mašine, koje u mraku nema teoretske šanse da primetiš. Traktori koji su osvetljeni, imaju neke reflektore koji mogu samo da te oslepe ako rešiš da pogledaš šta se to kreće ispred tebe, a o blatu sa točkova da i ne govorim.
Ovo su samo neki primeri iz mog, ličnog iskustva. I svaki put kada mi je život bio u opasnosti, krivac je bio isključivo ljudski faktor.
Zato, ako mi još neko, kada se dogodi neka slična nesreća, spomene stanje puteva i priče o njihovoj ovakvoj ili onakvoj rekonstrukciji, nagibu, debljini asfalta i sličnim stvarima, može slobodno da se okrene i ode. Gde? Pa zna se…
