• utorak, 7. decembar 2021.
Ugasite blic, molim vas!
Kolumna
0 Komentara

Ugasite blic, molim vas!

19. oktobar 2021. godine

Piše: Nemanja Milošević

Od kako su se po ovim našim varošicama pozatvarale bioskopske sale, i sam bog je izgleda zaboravio kako izgleda gledati neko ostvarenje na pravom bioskopskom platnu. Mitrovačku “Frušku goru” je odavno, “za prvu ruku”, zamenilo pozorište, a projekcije u ostalim gradovima idu onako, kako se stigne. Naravno, čast na uslovima kulturnim centrima poput rumskog.

Pošto spadam u onu mlađu generaciju, bioskopa se sećam iz perioda pred njegovo zatvaranje, kada su me roditelji vodili da gledam “Ona voli zvezdu” i “Zonu Zamfirovu”, a, posle toga, čini mi se da projekcija više nije ni bilo. Ipak, u sećanju mi je još uvek ostala gospođa u plavom mantilu koja naplaćuje karte, sa numerisanim sedištima, naravno. Sećam se ogromnog platna, a, u pamćenje mi se urezao i balkon, koji je za decu značio pravi doživljaj, a za ljubitelje filma dobar pogled. I sve to uz neizostavne kokice.

Međutim, ono što malo bolje pamtim su projekcije koje su usledile nakon zatvaranja bioskopa. Tada je njegovu funkciju, kao što rekoh, preuzelo pozorište, a mi smo, kao tinejdžeri, jedva dočekali da i mi možemo da pogledamo neki film premijerno. A, to se, bar u mom slučaju, dogodilo samo jednom. I nikad više. Uprkos neospornom trudu ljudi iz pozorišta da sve organizuju na najbolji mogući način, pozorište, prosto, nije bioskop! Bilo da je reč o velikoj, ili pak maloj sceni, na kojoj sam tada sa drugovima gledao premijeru filma “Šišanje”. Malo platno i one poređane stolice, nikako nisu mogli da zamene balkon “Fruške gore”. Ni sama ta prostorija ,nekako, nije imala onaj bioskopski šarm, a, zbog skučenosti prostora, zvučnik nam je nekako baš stajao iznad glave. Možda sve to i nije bilo tako loše, ali, nakon toga više nikada nisam imao želju da posetim taj improvizovani bioskop.

Sve do pre neki dan. Pošto kad Bjela pravi film nema šanse da omane, imao sam želju da pogledam “Tomu”, premijerno. Nešto mi se nije dalo da čekam piratsku verziju na internetu, kao da sam predosetio da će film biti savršen. I, rešimo lepša polovina i ja da nabavimo karte, pa makar išli i u pozorište (kako god to zvučalo), al`, vidiš vraga, sve se rasprodalo. I to – odmah!

Posle kraćeg razočarenja i nade da će zbog velikog interesovanja biti još projekcija, dobismo i informaciju da će se “Toma” davati i u Rumi, pa, tako, poučeni iskustvom, krenusmo u potragu za kartama. Na vreme!

Kad ono – još jedno razočarenje. Prvog dana potrage, već u ponedeljak, kažu u Kulturnom centru, blagajna radi dvokratno, pre i popodne, pa morasmo pokušati sutradan. Pa, šta da se radi, potrefićemo vreme prodaje, pa ćemo kupiti sutra. Al`, sutradan kažu – “Prodaja karata samo na dan projekcije!”. Hajde, rekosmo, možda su se tako organizovali zbog velike potražnje, pa ćemo ulaznice pazariti u četvrtak pre podne. A, u četvrtak pre podne, iz nekog neobjašnjivog razloga, rekoše nam “Prodaja karata kreće od 17 časova”.

U tom trenutku, umalo da odustanemo od odlaska u bioskop. Ali, pored želje da po svaku cenu pogledamo film, proradio je i onaj naš srpski inat. Kad smo se već danima razapeli da nabavimo karte, dobićemo ih u 17:00 po svaku cenu!

U tome smo, nekako, i uspeli. Na stranu to što karte nisu numerisane i što je malo falilo da sednemo na dva suprotna kraja sale.

Mala scena rumskog Kulturnog centra bila je prilično pristojno sređena. Jeste da nema balkon, ali, može da parira nekoj solidnoj bioskopskoj sali.

Međutim, ovaj put, pošto su “uslovi gledanja” bili dobri, na mene je utisak ostavilo nešto drugo – ljudi!

Oni stariji su se, pošto su projekcije u manjim sredinama poput naše retke, izgleda odvikli od bioskopa, a, oni mlađi se u velikom broju slučaja sa bioskopom nikada nisu ni susreli. Otuda, valjda, i to njihovo ponašanje tokom gledanja filma, koje me je, bar delimično, ostavilo u čudu.

Svetla se gase i film počinje. Mir i tišina. Samo film. I, taman kada je radnja počela da se odvija, a ja se udubio, upali se neka lampa. Pa još jedna. I još jedna. Kao da je nekakav roj svitaca uleteo u bioskopsku salu, sa željom da ti sa platna pogled skrene na sebe.

Naravno, reč je o mobilnim telefonima. U današnje vreme, ako nisi uslikao ono što si jeo i to objavio na društvenim mrežama, verovatno si već umro od gladi, a tako je izgleda i u bioskopu. Kako to da si došao u bioskop, a da to ne znaju tvoji pratioci na društvenim mrežama?

Okidaju se selfiji, snima se platno. Pa zar da neko pomisli da zuriš u nepomičnu sliku? Mora da se snimi neka scena, makar za stori. A, pošto je mrak, upalićemo blic, šta ima veze. Da se bolje vidi kad okačim, neću da neko pomisli da imam krš od telefona sa nekom “žnj” kamerom.

I tako, dva i po sata. Probijaš pogled do platna, dok te poput mitraljeskih zrna gađaju blicevi i upaljeni ekrani mobilnih telefona.

Nego, zapitah se u tom trenutku: “Gleda li iko film?”.

Da li su se karte tako munjevitom brzinom rasprodale samo da bi gledaoci mogli da se pohvale svojim pratiocima? “Ej, ljudi, ja sam u bioskopu!”. Da li je neko zaista došao da gleda film? Da li nekoga zanima šta se to odvija na platnu? Može li neko da isprati radnju filma, kad umesto toga bulji u ekran mobilnog telefona?

Taj njihov poriv nisam uspeo da shvatim. Ali, shvatio sam nešto drugo. Bioskopa više nema samo zato što više nema ni bioskopske publike. A, shvatio sam i da uslovi nisu presudni. Bila bi dobra i mala sala mitrovačkog pozorišta. Samo da me niko ne ometa.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: