Život je nepredvidiv i u kapi vode, a kamoli u bijelom svijetu, napisao je Nedjeljko Fabrio u svom romanu „Vježbanje života“, a da je zaista tako uverićemo se i iz životne priče čoveka koji je dao život u borbi protiv fašizma – o Stanku Paunoviću Veljku.
Rođen je 16. oktobra 1907. godine kao četvrto dete majke Mitke i oca Milana u Brestovcu kod Negotina. Živeo je u oskudnim uslovima sa još četvoro braće: Stojanom, Stanojem, Vladimirom i Milanom i dve sestre: Stamenom i Stankom. Uslovi života još više su se pogoršali kada je otac Milan, borac u balkanskim ratovima, kao vojnik 13. puka „Hajduk Veljko“, boreći se u Prvom svetskom ratu bio zarobljen od strane Bugara iz kog zarobljeništva se nikad nije vratio. Da bi porodica preživela Stanko postaje seoski sluga i čoban.
Srbija je nakon Prvog svetskog rata bila puna ratne siročadi, pa su širom zemlje osnivani domovi za ratnu siročad. Jedno takvo osnovano je i u Negotinu u koji su 1919. godine smeštena dva brata Paunovića – dvanaestogodišnji Stanko i sedmogodišnji Vladimir. Stanko je u Domu proveo nešto više od četiri godine, tu je završio i osnovnu školu, a kada je stasao u momčića 1923. godine uprava doma poslala ga je u Niš, u železničku radionicu, na izučavanje zanata i pohađanje Industrijske železničke škole.
Privržen zavičaju, Brestovcu i Negotinu, često ga posećuje. U luci Prahovo na Dunavu se upoznaje sa brodarima koji su ploveći do Crnog mora dolazili u dodir sa sovjetskim mornarima. Od njih će slušati priče o životu u mladoj sovjetskoj republici, naučiti mnoge crvenoarmejske revolucionarne pesme, pa čak i da igra kazačok. Ipak, Stanko se u beskompromisnog borca i revolucionara formirao u Nišu koji je, za ono vreme, imao razvijenu radničku klasu. Veoma brzo se sprijateljio sa naprednim radnicima i istaknutim partijskim aktivistima, koji su zapazili bistrog, energičnog i borbenog mladića. Bilo mu je 16 godina kada je upoznao rukovodioce partijske organizacije u Nišu. Veoma brzo je stekao poverenje i počeo da organizuje omladinske radničke straže koje su obezbeđivale partijske sastanke od iznenadnih upada policije. Tako je već 1924. godine primljen u SKOJ, a početkom 1925. i u Partiju.
Imao je nešto više od 18 godina kada je sa odličnim uspehom završio Industrijsku železničku školu i dobio svedočanstvo kvalifikovanog bravara. Kao istaknuti skojevac i sindikalni aktivista jula 1928. godine izabran je za člana Pokrajinskog odbora Nezavisnih sindikata za jugoistočnu Srbiju. Tih godina počeće i frakcijske borbe u Partiji, a kulminaciju nemira u Kraljevini Jugoslaviji izazvali su pucnji Puniše Račića u Skupštini i ubistvo poslanika Hrvatske seljačke stranke na čelu sa Stjepanom Radićem. Kralj Aleksandar 1929. godine zavešće Šestojanuarsku diktaturu.
U martu mesecu 1929. godine, Stanko dobija poziv na odluženje vojnog roka. Vojnoj komandi u Negotinu trebao je da se javi 7. aprila. Došavši u Negotin smestio se u dom za ratnu siročad i u noći između 6 i 7. aprila izvršio svoju prvu samostalnu akciju – rasturanje letka „Mladim radnicima i seljacima regrutima“ koji je on napisao i umnožio u svom stanu. Ta akcija bila je razlog za njegovo prvo hapšenje u Slavonskom Brodu 6. maja 1929. godine, gde je bio na odsluženju vojnog roka, i suđenje pred Sudom za zaštitu države. Suđenje Stanku Paunoviću i grupi niško-zaječarskih komunista završeno je 16. januara 1930. godine, a najveću kaznu od 16 godina robije dobiće on. U robijašnicama Sremske Mitrovice i Lepoglave provešće 12 godina, 2 meseca i 16 dana.
Krajem januara 1930. godine Stanko je od žandarma iz beogradske Glavljače sproveden u sremskomitrovačku kaznionu. Juna 1934. godine premešten je u Lepoglavu, odakle je ponovo vraćen u Mitrovicu 20. avgusta 1935. godine. Od trenutka kada je došao na izdržavanje kazne delio je sudbinu ostalih komunista osuđenika i stoički podnosio surovi režim tamnovanja.
Politički zatvorenici imali su u Kaznioni izesne privilegije u odnosu na kriminalce, za koje su se štrajkom glađu izborili Moša Pijade i Rodoljub Čolaković. Tako su se mogli slati pisma, dobijati literaturu i knjige, kupovati namirnice, dobijati pakete i, što je bilo najvažnije, bili su odvojeni od ostalih zatvorenika u tzv. „mladićku zgradu“. To je bilo od izuzetnog značaja tokom narednih desetak godina, kada su pod rukovodstvom Moše Pijade mnogi komunisti „studirajući“ na „crvenom univerzitetu“ dobili solidno marksističko obrazovanje, što im je pomoglo u daljem političkom radu. Početkom 1939. godine održana je partijska konferencija Kaznione. Nju je organizovao Moša Pijade neposredno pred odsluženje svoje kazne. Želeći da ostavi organizaciju u sigurnim rukama između brojnih komunista predlaže Stanka za najvišu partijsku funkciju u Kaznioni – za sekretara komiteta. Od tog trenutka Stanko na sebe prima težak i odgovoran zadatak da u najsudbonosnijim danima vodi najveću partijsku organizaciju u zemlji.
Komuniste robijaše nikada nije napuštala misao o bekstvu, a ona je postala potpuno zrela po izbijanju Drugog svetskog rata kada je svima bilo jasno da ratni vihor neće mimoći ni Jugoslaviju. U strogoj konspiraciji dogovoreno je da se prokopa tunel ispod „mladićke zgrade“. Kopanje tunela započeto je 1940. godine, a Stanko je rukovodio radovima. Zbog veoma teških uslova na kopanju tunela ispod „mladićke zgrade“ i premeštaja u objekat „škole“, počelo je kopanje i drugog tunela. Uz sve probleme na koje su nailazili pri kopanju tunela sve je bilo spremno za bekstvo koje se odigralo u noći između 21. i 22. avgusta 1941. godine. Posle mnogo godina robijanja 32 robijaša su se našla na slobodi. Te istorijske noći zajedno sa Stankom iz mitrovačke robijašnice pobegli su sledeći komunisti: Spasoje Stejić, Mita Aleksić, Jovan Trajković, Marton Ač, Milan Marinković, Nikola Špehar, Alojz Kocmur, Jovan Veselinov, Marjan Stilinović, Trajko Stamenković, Mihajlo Bumbulović, Meho Kurtović, Rafailo Batino, Žarko Aćimov, Lazar Milankov, Mihalj Seleši, Ivan Knežević, Radovan Vuković, Mutimir Popović, Paško Romac, Antun Franović, Ćira Petrović, Slobodan Bajić, Jordan Nikolić, Vukadin Vukadinović, Josif Hristić, Ćira Dimitrijević, Aleksandar Svetijević, Blagoje Fotev, Ivan Maček i Đorđe Sekulac.
Veliki doprinos ovom poduhvatu dao je zatvorski stražar Janko Pejinović, kao i šef obućarske radionice u Kaznioni Milan Negovanović. Oba su bili simpatizeri komunista i njihova pomoć u održavanju veze sa komunistima na slobodi bila je dragocena. Mreža veza u Sremskoj Mitrovici funkcionisala je dobro ponajviše zahvaljujući Matiji Huđi, u to vreme članu OK KPJ, kao i Božici Stojšić i Olgi Banjanin. U organizovanju bekstva aktivno su učestvovale Stanka Munćan i Rosa Vilić, obe članice OK SKOJ-a za Srem. Beksto iz Kaznione nije moglo da prođe bez široke mreže saradnika u kojima su bili i Toma Vučenović koji je pokidao telefonske veze između Kaznione i Sremske Mitrovice i Janko Livankić, službenik pošte koji je nekoliko sati zadržao poternice za odbeglim komunistima. Zahvaljujući ovim akcijama potera za beguncima je pošla daleko kasnije, što im je omogućilo da napuste ravni deo Srema i zađu u Frušku goru.
Sekula Petrović
