Milutin Turudić iz Radenkovića svojim primerom potvrđuje da ljubav prema poljoprivredi i selu ne samo da traje, već može da donese rezultate vredne najviših priznanja. Na Susretima sela, koji su početkom oktobra održani u Banatskom Novom Selu, Kulturno–prosvetna zajednica Srbije dodelila je ovom tridesetsedmogodišnjem poljoprivredniku zlatnu medalju, za uspešnu poljoprivrednu proizvodnju i značajan doprinos očuvanju tradicije sela.
Milutin se bavi ratarstvom i stočarstvom. Kako sam ističe, o odlasku iz sela nikada nije razmišljao. Iako je stalno zaposlen u jednoj privatnoj firmi, rad na sopstvenom imanju i ljubav prema zemlji i domaćinstvu zauzimaju prvo mesto u njegovom životu.
Na svojoj zemlji obrađuje 26 hektara, na kojima uzgaja kukuruz, pšenicu i suncokret. Jedan deo proizvodnje koristi za sopstvene potrebe, dok ostatak prodaje. U tovilištu trenutno ima oko 100 svinja i 30 ovaca. Stočarstvom se njegova porodica bavi decenijama, a veliki oslonac u svakodnevnom radu mu je otac, koji je, kako kaže, njegova “desna ruka“.
-Jedno vreme smo držali i junad u tovu, ali smo od toga odustali jer je otkupna cena bila niska, a telad skupa. Ipak, godišnje proizvedemo između 250 i 300 svinja, što nije malo – kaže Milutin.
Kada govori o tekućoj proizvodnoj godini, ističe da je prinos bio šarolik – suncokret i pšenica dobro su prošli, dok je kukuruz podbacio.
-Ova godina je, što se tiče suncokreta i pšenice, bila odlična. Pšenice sam imao tri do četiri tone više nego prošle godine – u proseku oko 9,5 tona po hektaru. Suncokret je ostao na prošlogodišnjem nivou, oko 3,2 tone po hektaru. Cena je bila 50 dinara, dok je pšenica otišla za 20. Kukuruz je, nažalost, podbacio, suša mu je presudila. To se videlo već u julu. Prinos je bio skoro dvostruko manji nego prošle godine, kod mene u proseku oko 5 tona po hektaru – objašnjava.
Zemljište u Radenkoviću je raznolikog kvaliteta, od prve do pete klase. Od oko 1000 hektara obradive površine u selu, samo 30 hektara je prve klase, dok najveći deo čini četvrta i peta klasa. Upravo zbog toga, ulaganja u proizvodnju su velika, đubriva, seme, gorivo, preparati, ali, kako kaže, nešto se uvek i vrati.
-Dan mi je suviše kratak. Počnem u pola šest ujutru, završim posle 10 uveče. Radim u firmi, ali po povratku kući odmah nastavljam na imanju. Najviše sam fokusiran na ratarstvo, dok je otac zadužen za stoku. Nekad mi se čini da bi bilo idealno da dan traje još tri-četiri sata – kroz osmeh priča Milutin.
Iako su izazovi brojni, on u poljoprivredi i dalje vidi perspektivu.
-Nije lako, ali može se napredovati. Da imam više zemlje i više stoke, verovatno mi drugi posao ne bi bio potreban. Ali, naš atar je mali i nemam mogućnost da proširim površine. Razmišljao sam da dupliram proizvodnju svinja, ali sam od toga odustao zbog pojave svinjske kuge. Možda na proleće ili leto ponovo počnem sa tovom junadi – kaže sagovornik.
Sa ponosom ističe da mu je dodeljena zlatna medalja posebno draga, jer predstavlja priznanje za sve ono što ulaže u svoj rad i život na selu.
-Nikada nisam razmišljao da napustim Radenković. Sebe i svoju porodicu vidim ovde. Drago mi je što je neko prepoznao moje zalaganje i tu ljubav koju imam prema poljoprivredi i selu.
Planova ne manjka, pored ideje o proširenju stočnog fonda i obradivih površina, Milutin uz osmeh dodaje da će raditi i na proširenju porodice.
D. Tufegdžić
