Na putu ka Sremskoj Mitrovici, vraćajući se s jednog od novinarskih terena, prolazile smo kroz Sviloš kada nam je pažnju privukla starija gospođa koja je pored puta stajala s kavezom punim gusaka. Prizor koji danas retko viđamo, iako starije generacije u njemu prepoznaju deo svakodnevice iz prošlih vremena. Upravo zbog te neobičnosti, koleginica i ja smo odlučile da se zaustavimo i započnemo razgovor.
Još nam se nije ni predstavila, a počela je da priča o svojim guskama i ljubavi koju gaji prema živini još od detinjstva. Kako je nakon smrti supruga ostala sama u kući, one su joj najvernije društvo, o njima vodi brigu, ali i “razgovore”.
-Godinama su naše dvorište ispunjavale guske, patke, ćurke, koze… Moj muž i ja gajili smo raznu živinu i stoku – bilo je toga u izobilju. A onda je došlo neko drugo vreme. Sve je polako nestalo i kuća je utihnula. Ipak, nedavno sam poželela da unesem malo živosti u svakodnevnicu, pa sam tako kupila dve guske i jednog gusana. Jedna od njih izvela je sedam guščića, pa se dvorište ponovo razbudilo – kao da je deo prošlosti izronio pred mene – reče nam naša sagovornica.
Tek na kraju razgovora se predstavila, zove se Nada Branković i ima 76 godina. Svilošanka.
-Danas sam sama, ali nisam bez društva. Živina mi je postala više od zanimacije – to je moj ritam dana, obaveza koja me pokreće. Svaki dan vodim ih na ispašu, stavim ih u kavez koji onda pomeram s mesta na mesto, da čeprkaju po svežoj travi. Posle toga ih vraćam u dvorište i tu ih nahranim prekrupom, kukuruzom, dam im vode. I tako u krug, čuvam ja njih, a one meni prave društvo i tako mi prolazi vreme – kaže Nada i dodaje da je baš nedavno prodala nekoliko guščića:
-Prolazio čovek sa kamionom i kada me je video, zastao, baš kao i vas dve. Zamolio me da mu prodam tri guščeta, međutim ja nisam htela. U prvi mah slagala sam ga da su već prodati – bili su dosta mladi, sitni i nežni, srce mi nije dalo. Ipak, popustila sam kada sam čula da ih želi odneti deci i verujem da će se silno obradovati. Ja ću ih svakako imati još.
Kada za to bude došlo vreme, Nada će ih urediti i spremiti meso u zamrzivač, a najukusnije jelo koje se od ove živine pravi jeste paprikaš.
-Guščije meso se dosta razliku od piletine, najbolje je za paprikaš. Nekada, kad su mašine za vršidbu prolazile kroz sela, kad se žito dovozilo kolima i volovima, znalo se: klala se ona najbolja guska, posebno tovljena za tu priliku. Svi bi se okupili posle uspešno završenog posla, paprikaš bi zamirisao, domaći rezanci se razvlačili… A za stolom – niko ne pita kad je dosta. Takva su to bila vremena – priseća se Svilošanka.
Osim mesa, Nada koristi i perje od gusaka od kojeg pravi, kako ističe, najmekše i najudobnije jastuke.
-Perje se čupa u leto, kada su vrućine i obavezno ga iskoristim. Od njega pravim jastuke i to uglavnom za sebe, ali ako neko zamoli, nađe se poneki i za druge. Sve u svemu, meni su guske višestruko korisne, a i ljubav je to. Nekad im i pričam, pomazim ih – kao da nisu samo živina, već stari znanci – završava Nada koju nastavljajući svoj put ka gradu ostavljamo nasmejanu sa guskom u rukama.
D. Tufegdžić
