Pre skoro 40 godina, iz srca Zemuna, krenuo je jedan tih, dostojanstven čovek, na put dug hiljadama kilometara, na put u nepoznato. Duško Štukelja, tad veoma mlad, sa snovima u koferu, i strepnjom u srcu, spakovao je život u nekoliko torbi i te 1990. godine odleteo u Las Vegas, grad svetlosti i buke.
-U Ameriku sam otišao, takoreći, bez kofera, sa manjom tašnom, planirajući da ostanem svega tri meseca, priseća se Štukelja. U Srbiji u to vreme radio je na Aerodromu Beograd, vremena su bila turbulentna, pa je srpski aerodrom na neko vreme bio i zatvoren.
-To me je odvelo u Las Vegas, tamo sam praktično radio svoj posao od prvog dana, jer sam pokazao znanje i iskustvo, ponosan je naš sagovornik, napominjući da je skoro ceo radni vek u Americi radio istovremeno dva posla u punom radnom vremenu.
Las Vegas za Duška nije bio mesto igara, sa ozbiljnošću i odgovornošću svog posla se nije kockao. Bio je šef smene aerodroma, nadležan za bezbednost putnika.
-Održavanje reda na aerodromu i briga o putnicima veoma je lep i odgovoran posao, priča Duško.
Godinama je iznad njega prolazio ceo svet, avioni puni putnika, emocija, rastanaka i susreta. A on, čuvar neba, bio je tiha sila koja ih je vodila bezbedno, gotovo neprimetno.
-Aerodromi su simbol sastanaka i rastanaka, ali sve je to lepo, život je to, kaže Štukelja.
Duško je radio u smenama koje brišu granice između dana i noći, sa pogledom u nebo, a mislima često u dvorištu svoje kuće u Sremu, u Zemunu, kraj Dunava.
-Zemun je u mom srcu gde god da sam, to je moj najlepši dom kojem sam oduvek želeo da se vratim, siguran je ovaj Zemunac.
Ceo radni vek naš sagovornik proveo je, takoreći, u Las Vegasu, poštovan i cenjen, ali nikada do kraja „amerikanizovan“.
-Iako poštujem Ameriku, jer mi je, na neki način dala egzistenciju, nikada nisam „amerikanizovan“. Pre svega, oni imaju veliku širinu različitosti u sebi, da se i ne izdvaja nešto tipično američko, objašnjava naš putnik, i dodaje u šali da pravi Sremac nikako ne može da postane Amerikanac.
Njegova duša ostala je na zemlji na kojoj je naučio prve korake i kojoj je oduvek planirao da se vrati.
Došao je i taj dan, doduše, ne kao eksplozija, već tiho i mirno, kao što je Duško i živeo.
-Rođen sam na Dunavu, i njemu sam se i vratio, sasvim i zauvek, ističe Duško.
Ovaj svetski čovek vratio se u Srbiju ne u potrazi za novom avanturom, već za svojim domom u kojem je on ono što jeste, čovek koji je prošao ceo svet i vratio se svojim korenima.
-Porodica je moja najveća sreća, penzionerske dane želim da provedem sa ljudima koje volim i koji mene vole, emotivan je Štukelja.
Najčešće mesto na kojem danas možemo Duška sresti je Zemunski kej, šeta i hrani golubove, pozdravlja prolaznike i gleda u nebo, ono koje je čuvao, a koje sad čuva njega.
-Verujem da nas nebo čuva, da zagledani u njega možemo videti sve svoje snove i stremljenja, kaže šef aerodroma za „Sremske novine“.
Duško je čovek koji poznaje i osećaj odlaska, ali i povratka, živi sa mirom u duši i pogledom u vis. Visoko, stepenicama do neba ostvaruje svoje snove i deponuje lepe uspomene.
Mirjana Stupar
