Piše: Boris Miljković
Suza u oku i štranka u ruci mu osta samo. Polako odlazeći sa Rumskog vašara deda Braca se okrenuo nije. Najedared teško mu sve, i Srem, a i zemlja i nebo. Sremačka duša boli za zemljom i konjima…
Ušavši u avliju skinuo reklju i stavio pare na astal. Oprao ruke, umio se i seo ispod duda. Ćuti on, ćuti dud. Samo baba priča. Baba ko baba, misli da ga umiruje, a u stvari so mu na svežu ranu sipa. Govori mu da su matore, da se nisu ždrebile, ta kudi ih ko da su tuđe bile.
Lasta i Strela, Bracine kobile. Otranio ih od ždrebeta. Pogledom je presekao babu i opet tišina. Ćuti on, dud, a sada ćuti i baba. Setio se jesenas kad mu Lasta zakoračila jednu štranku, a on jedva joj digao nogu. Setio se i Strela kad je svukla ular i pobegla sa njive kući. Video je on da ne može još tada. Ali mislio je još koju godinu da ih `rani i timari. Pa kad ćerke dovedu unuke iz grada da ih ponekad sanka šorom.
Al ćerke i zetovi uz babu i konji se na vašaru prodadu. Opet se baba javlja pa mu priča kako će zet da drži kokoške u kavezima u štali. Nosiće jaja i biće novaca ko pleve. Gleda Braca malo u nebo, a malo u lopatu kod šupe. Misli u sebi: „Bože smiri je ili ću ja“. I onda dreknu kao mlad kada je bio: „Kakva jaja, kokoške, luda glavo!!? Sve sam im dao, i krave, svinje, one njive kraj puta i konje sad na kraju. Za čega život ode, za jaja?“.Opsovao majku i babi, zetovima, komšiji Slavku što ga već pitao za lampove da mu da. I otišao u kućerak da legne.
Tu noć oka nije sklopio. Da li su žedne, da li su ih pojili, valjda nisu u mesari završile. Brinuo i plakao, a pred zoru zaspao. A znao je sada šta mu je još ostalo. Ostalo je da umre, da dušu svoju Bogu da, a telo ostarelo zemlji crnici u svojoj ravnici.
Cela veka na zemlji radio, mladost ostavio i sad kad je ostario, jutra su mu teška, suza u oku i onaj strah u srcu „jesu žedne, jesu gladne“.
