Izgradnja kuće Mileve Marić Ajnštajn u Rumi pobudila je sećanja na neka davna vremena. Ljubomir Marković, Rumljanin, ima 84 godine i svoje detinjstvo posle Drugog svetskog rata proveo je u upravo u istoj kući u kojoj je nekad živela velika naučnica Mileva. Tek po postavljanju spomen ploče na trošnu kuću na uglu Železničke i Atanasija Stojkovića shvatio je da je živeo na istom mestu na kom je detinjstvo provodila supruga Alberta Ajnštajna.
Ljubomir Marković rodio se 15. jula 1941. godine u Šašincima. Tokom rata izgubio je oca i brata, a u kuću u Železničkoj sa majkom se doselio 1946, po završetku Drugog svetskog rata. To je bilo vreme sirotinje, koja nije zaobišla ni njegovu porodicu, ali i vreme detinjstva i lepog druženja. Vreme kada nije ni znao za Milevu Marić Ajštajn, a još manje da su živeli pod istim krovom.
– To sam saznao decenijama kasnije, kada sam video spomen tablu na kući. Prošla me je takva emocija, i sreća i tuga. Sreća jer sam hodao u dvorištu gde i ona, na mestu gde se i ona igrala i maštala o nauci i daljem radu, tuga jer je to bilo vreme velike posleratne nemaštine. Koliko puta sam prolazio Železničkom ulicom, a tek kada sam ugledao ploču sam saznao. To sam saznanje prvo rado podelio sa suprugom i rekao ovde sam i ja živeo, govori Ljubomir koji se još uvek živo seća tih godina.
Tu je živeo od 1946. do 1953. godine. U to vreme država ih je rasporedila u kuću u Železničkoj, dok su u velike švapske kuće raspoređivani borci iz rata.
– Majka je radila u fabrici obuće, a ja sam detinjstvo delio sa drugarima. Igre su se svodile na one za koje smo imali mogućnosti, lopte krpenjače, žmurke i to je drugarstvo bilo neizmerno. Bila je velika tuga koje možda nismo ni bili svesni, jer u to vreme nismo imali ni šta čestito da jedemo niti da obučemo. Kada je majka po drugi put prebacila normu, kao nagradu je dobila tadašnju R kartu, koja nam je omogućavala da kupimo nešto, kao što su to mogli pripadnici policije, vojske, tadašnje UDBE. Paket pomoći iz Amerike bila je čista radost. Tada sam sa drugarima na plehu i dve cigle u dvorištu pekao i jeo jaja u prahu, priseća se Ljubomir.
U tadašnju Železničku i Malu jaračku ulicu (danas Atanasija Stojkovića) se tek postavljala kocka. Majka je učestvovala u sadnji drvoreda u Aleji. Tek kasnije Železnička ulica je dobila asfalt. Kako je narod bio još prilično daleko od radija, pogotovo televizije, prekoputa kuće je bilo postavljeno ozvučenje preko kog su građani dobijali obaveštenja i gde su bile puštane partizanske pesme.
– Glavni ulaz u naše dvorište je bio iz Železničke, sporedni iz Male jaračke. Mi smo bili u dvosobnom stanu. Tu je bila je i jedna kafana, terasa, natkrivena drvenim stubovima, letnja bašta, odakle se išlo u stan u jednu kućicu koja je činila celinu. Dalje je u dvorištu bila kućica sa dva stana, na sredini dvorišta bilo je malo brdo od šljake zaraslo u korov gde smo se igrali, pretpostavljm da je tu između Prvog i Drugog svetskog rata bila i kovačnica, priseća se Ljubomir.
Bilo je i par drugara, jedan policijski sin, čija je porodica mogla deci da priušti po koju kocku šećera ili keks. Za čokoladu kaže da ju je toliko želeo, da mu je na kraju kada ju je prvi put probao bila čak gorka. Varivo od šargarepe koje je kuma ponekad donosila bilo je prava radost u vremenu nemaštine. Kao dete pamti i 1953. godinu i proslavu rođendana Desete vojvođanske brigade, kada je sa grupom pionira dočekao Tita u Rumi.
U to vreme nije se znalo da je porodica Marić živela na istom mestu i niko stanare tog dvorišta nije ni pitao za tako nešto. Detinjstvo je prolazilo, Ljubomir je završio školu, studirao na visokoj poljoprivrednoj, a u kasnim srednjim godinama završio je i školu za finansije. Tako je radni vek proveo i u poljoprivredi kao agronom, ali i kao finansijski rukovodilac, a radio je u čuvenoj AgroRumi i u zadruzi u Vognju. U to vreme škola je bila pojam, a stečeno srednjoškolsko znanje kvalitetno.
– Uspeo sam u životu i školovanju, uspeo sam da formiram porodicu, da sazidam kuću, da dobijemo dvoje dece, četvoro unučadi i četvoro praunučadi. Smatram da sam bogat čovek, a bog mi je dao da poživim i 27 godina posle operacije srca. A danas kada gledam kako se ponovo gradi kuća Mileve Marić Ajnštajn u železničkoj ulici u Rumi, osećam veliku radost. I to što Ruma neguje sećanje na nju, a i zato što osećam da sam i ja deo toga, zaključuje Ljubomir Marković.
Sećanja starijih ljudi na detinjstvo su živa. Tako nam je Ljubomir podario sećanje na kuću u kojoj je nekad živela Mileva Marić Ajnštajn, u kojoj je živeo i sam u teško vreme velikih prijateljstava.
S.B.
