Đorđe Kojčin, sedamdesetjednogodišnji penzioner iz Inđije jedan je od najaktivnijih polaznika grupe za rekreativni fudbal u svom gradu. Nedelja popodne rezervisana je za najvažniju sporednu stvar na svetu, i to čika Đole ne menja godinama.
-Nekima od mojih drugara sa fudbala mogu da budem otac, a možda i deda, ali mi decenijama dolazimo u inđijsku sportsku halu i igramo fudbal na male golove, počinje priču Đorđe Kojčin, strastveni ljubitelj fudbala.
Inđijske rekreativce okupio je pravnik Branislav Mazinjanin, kako kaže, nesuđeni fudbaler, ali po svemu sudeći, dobar organizator.
-Ima nas različitih godina i zanimanja, naš tim se sastoji od radnika, lekara, pravnika, i sve nas povezuje ljubav prema ovom sportu, dodaje Mazinjanin, koji je, na neki način, pomogao da ovom reportažom odamo priznanje čika Đoletu za doprinos u razvoju inđijskog fudbala.
Fudbalske utakmice Đorđu Kojčinu znače zdravlje, život, zabavu i druženje. Fudbal je počeo da igra 60-ih godina prošlog veka kada se lopta pravila od svinjske bešike, koju je kasnije zamenila krpenjača.
-Čekali smo svinjokolje da napravimo lopte. To se lepo posoli, pa se zaveže i naduva i sa tim smo igrali odbojku i fudbal, dok smo kasnije imali krpenjače i gumene lopte, priseća se čika Đole.
Kao mlad i perspektivan fudbaler, Đorđe Kojčin je bio i u Fudbalskom klubu „Partizan“, svom omiljenom timu, u vreme njegovih zlatnih dana.
-Tada sam boravio kod tetke u Zemunu, kako bih sakrio od oca da idem na fudbal, jer tih godina ovaj sport nije značio sigurnu budućnost, podseća Kojčin.
Kroz fudbal, čika Đole je dobijao i posao, kako kaže, u svim preduzećima su ga prvo pitali da li igra fudbal.
-Stalno sam u pokretu, u mojoj kući ja sam spoljni čovek i najčešće sam na biciklu ili šetam, ne koristim duvan i nemam ozbiljnijih zdravstvenih problema, zadovoljan je inđijski fudbaler.
Za 40-ak minuta, koliko traje jedna utakmica, naš sagovornik igra, takoreći, sve vreme.
-Nema zamaranja i teškog disanja, sve odigram relativno sa lakoćom, ponosan je Đorđe Kojčin, ističući da neki od njegovih protivnika na terenu mogu i unuci da mu budu.
Poznati inđijski doktor čika Đoletu je rekao da ima sportsko srce i bez dileme dao podršku za odlaske na fudbalske utakmice.
-Doktor Zdravković mi je rekao da moje srce nije jedna, nego četiri šake, pa sam ja smelo na terenu malo ševio, malo dodavao, malo mi Bane doda, ja dam gol, i to je naš život, priča ovaj inđijski penzioner – fudbaler.
On kaže da za sve ove godine nikada nije bio ozbiljnije povređen.
-To je zato što sam uvek bio spreman, i to i mlađima savetujem. Fudbal se ne igra nespreman. Cigarete sam davno ostavio, a popijem po koju, po koji Gorki list, jer je lekovit, našalio se čika Đole.
Na terenu uvek treba davati celog sebe, uostalom kao i u životu, priča Đorđe, smatrajući da pobeda u fudbalu jeste imperativ, ali da složnost ekipe mora biti na visini i u porazu.
Posrnulost srpskog fudbala danas Kojčin objašnjava ranim odlivom dobrih igrača i nedovoljnim ulaganjima u podmladak.
-U nekadašnjoj Jugoslaviji igrači pre 28. godine života nisu mogli da idu iz zemlje, tako da smo imali odakle da regrutujemo najbolje, kritičan je čika Đole prema modernoj fudbalskoj politici.
Kopačke o klin još uvek ne planira da okači, on voli fudbal, a žene vole fudbalere, našalio se naš Inđinčanin, ujedno zahvalan svojoj porodici na podršci koju mu pružaju.
-Imam suprugu, dvoje dece i unuke, koji se bave sportom, što mi je posebno važno, i zahvalan sam im za ljubav i razumevanje koje su mi pružili, ističe na kraju verovatno najstariji aktivni fudbaler u Inđiji, koji će, kako kaže, igrati dokle god ga zdravlje služi.
-Pobeđujem doktora na terenu, nema za mene zime, zaključuje čika Đole.
Mirjana Stupar
