Samo kod nas je sojina sačma, dakle otpad, skuplja od zrna soje. To nigde na svetu nema. Sada sojino zrno košta oko 55 dinara, a sačma oko 90 dinara. Za to, smatram, nema opravdanja. Ispratite samo produktne berze po svetu i sve će vam biti jasno, kaže Laza Smiljanić
Stanje u poljoprivredi poslednjih godina, kažu poljoprivrednici, nije baš sjajno, a ta kriza nije zaobišla ni stočarstvo. Veliki su izazovi pred našim domaćinima, među kojima se mnogi pitaju da li se još uvek isplati gajiti stoku.
Porodica Smiljanić iz Ležimira dugo je bila poznata po kozarstvu i ovčarstvu. Laza i Svetlana su i danas uspeli da očuvaju ovaj posao koji u našim krajevima polako izumire.
-Organizovane proizvodnje i prodaje ovaca i koza kod nas još uvek nema. Na primer, jaganjci i jarići se prodaju samo za praznike -za Novu godinu, Božić i u vreme velikih slava poput Đurđevdana. Za neku ozbiljniju proizvodnju, svi mi u Srbiji smo sitni. Privatno prodajemo ko šta i koliko može i tek poneka klanica na lokalu otkupi neku manju količinu – priča Laza Smiljanić.
Kako kaže, po poslednjem popisu poljoprivrede, najmanji pad je zabeležen u ovčarstvu, ali to ne znači da ova grana poljoprivrede dobro funkcioniše.
-Podignute su subvencije po umatičenoj ovci na 10 hiljada dinara, što je dobro. Međutim, kod nas ovce moraju da budu na pašnjaku, ali za to nemamo radnu snagu. Ako je ovca kod kuće, ona pojede samu sebe. Zato smo svi smanjili količinu i držimo ih najviše zato što volimo. Na jaslama je potrebno mnogo hrane, koja je relativno skupa. Ako mi ovca, na primer, godišnje pojede oko 6.000 dinara kukuruza, i to po sadašnjoj ceni koja i nije visoka, to je već mnogo, s obzirom na cenu same ovce. A gde je sva ostala hrana…
Pašnjaka po Fruškogorju, kaže, ne manjka, ali je najveći problem u tome što niko neće da čuva ovce.
-Možete ponuditi platu koliku hoćete, ali niko više neće da radi taj posao. Imao sam i oko 50 komada koza. To je postala ozbiljna priča, pošto imamo veliko vikend naselje. Sve to je funkcionisalo do neke 2016. godine, kada je došlo do krize. Ljudi su počeli da smanjuju porudžbine. Dođe čovek, kupi, i posle ga nema više tri meseca, a s obzirom da radimo sami, za pijacu nemamo vremena – priča Laza.
Kriza svinjarstva
Uprkos tome što je cena svinja do skoro bila visoka, ni u ovoj grani stočarstva ne cvetaju ruže. Godine iza nas ostavile su dubok trag u džepovima stočara i mnogi se do danas nisu oporavili. Sudeći po informacijama da ovih dana dolazi do uvoza jeftinog svinjskog mesa iz Španije i drugih zemalja Evropske unije, pitanje je kako će naši stočari uspeti da se izbore na tržištu.
-Znate li šta će se dogoditi? Kao što sada imamo pad u svinjarstvu od oko 30 posto, pašćemo još više i nećemo imati više od 1.800.000 svinja u Srbiji. Skupi smo i nismo konkurentni, a meso iz uvoza je jeftinije, dok trgovci to koriste i gledaju svoj profit. To je sve loše po nas. U našem selu, svaka kuća je nekada imala krmače. Sada ih ima svaka deseta, i to mahom po jednu. Ja sam danas imam krmača kao pola sela, a nisam ogroman proizvođač – kaže Laza Smiljanić.
Uz sve nedaće, nameće se kao logično da je interesovanje za svinjarstvo opalo.
-Pored svega, u svinjarstvu čovek ima mnogo posla. Krmaču treba paziti kada se oprasi, treba voditi računa o ishrani, o veterinarskoj zaštiti. Sa uvozom nove genetike, uvezli smo i nove bolesti, pa o tome takođe treba brinuti. Svako prase mora da se pelcuje kako bi živo i zdravo otišlo u tov, a to sve košta. I onda, ukoliko padne tržišna cena svinja, mi više nemamo interesa da to radimo – kaže Laza, ističući da cenu prasadi ove zime nije podizao iznad 600 dinara, uprkos tome što su neki tražili i mnogo više. Nije lepo, kaže, bogatiti se na tuđoj nesreći, pa tako, ukoliko stočar ima zaradu, mora da vodi računa i o zadovoljstvu svojih mušterija.
Ipak, pitanje je koliko dugo će se povoljna cena svinja održati, kao što je pitanje i to kolika će cena žitarica biti u narednoj sezoni.
-Za vreme korone, tokom tri-četiri godine, kukuruz je bio 27 dinara, sojina sačma 100 dinara, a tovljenici su prodavani za 125 dinara. Onda im je cena narasla na 140, pa opet pala. Mi smo tada imali gubitak od dva miliona dinara. To su čiste naše pare kojih sada više nema. Prošle godine je bila jako visoka cena kukuruza, ja sam ga plaćao 35 dinara za kilogram, a sada je 19. Sada su pred novu godinu tovljenici bili 270 dinara, a u to vreme je cena bila oko 180. Ulaganja su bila jako visoka, a cena svinja niska što nam je bio dodatni udar na budžet – priča Laza i osvrće se na jednu ozbiljnu nelogičnost na našem tržištu stočne hrane.
-Samo kod nas je sojina sačma, dakle otpad, skuplja od zrna soje. To nigde na svetu nema. Sada je sojino zrno košta oko 55 dinara, a sačma oko 90 dinara. Za to, smatram, nema opravdanja. Ispratite samo produktne berze po svetu i sve će vam biti jasno. Uvek je bilo da za sto kila soje dobijete oko 110-120 kila sačme, a jedino kod nas za sto kila soje dobijete oko 60-70 kila sačme. To je tako već godinama – kaže naš sagovornik, koji za ishranu svinja koristi 70 posto sopstvene hrane, dok ostatak dokupljuje. Posebno kada je reč o soji, koja u ovim krajevima slabo rađa.
Afrička kuga
Afrička kuga, na sreću, nije došla do Ležimira. Međutim, kaže naš sagovornik, stočari i dalje moraju da vode računa o bezbednosti svojih svinja.
-Krmače samo osemenjavamo, i drugo svinjče ne sme da uđe u dvorište. Strogo vodimo računa o tome i nikoga ne puštamo kod svinja. Koliko smo zaista sigurni – ne znam, ali činimo sve što je u našoj moći da se zaštitimo.
GMO umesto domaće svinje?
Problem uvoza svinjskog mesa iz Španije, ističe Laza, ne predstavlja samo opasnost po budžet naših stočara, nego i po zdravlje ljudi.
-Tamo se svinje hrane genetski modifikovanom sojom, što znači da Španci imaju oko 30 posto jeftiniju hranu. Kod nas je ishrana genetski modifikovanom hranom zabranjena. Onda dolazimo do toga da istovremeno u našu zemlju ulazi genetski modifikovana svinjetina, koja je jeftinija od naše, dok je naša svinjetina skupa zbog skupe ali kvalitetne hrane. To je kao kada se dva čoveka potuku, a jednom od njih vežete ruku.
Uprkos svemu, kaže, nastaviće da se bavi poslom kojim se njegova porodica bavila decenijama unazad, u nadi da će se stočarstvu u našim selima vratiti i mladi, koji su od poljoprivrede davno odustali, gledajući svoje roditelje kako teškom mukom spajaju kraj sa krajem.
-Nekad je tata školovao mene i sestru od tog posla. Othrani četiri bika, dvadesetak bravaca i to bude dovoljno. Oni su tako funkcionisali, ali to sada nije moguće. Danas moraš da uhraniš mnogo više i na kraju moliš boga da ne dođe do disbalansa cena hrane i cena stoke. To je sudbina današnjih stočara – zaključuje.
Nemanja Milošević
