Iako ne žive u istom domaćinstvu Jovica Obradović iz Bosuta i njegov rođeni brat Pantelija već godinama se zajedno bave poljorivredom. Oba brata su od malih nogu pomagali ocu Stevanu u ratarstvu i tokom godina shvatili su da samo složnim radom mogu ostvariti veće rezultate. Pomoć u poslu imaju ne samo od oca, nego i od Pantelijinog sina Stevana koji pomaže ocu i stricu u svakodnevnim obavezama. U podeli posla Jovici je pripalo da bude “tehnička služba”, odnosno da održava i popravlja svu mašineriju. Kaže da je recept za slogu u porodici tolerancija, iskrenost i otvoren razgovor.
Porodica Obradović obrađuje oko 26 hektara oranica, od čega je 22 hektara u njihovom vlasništvu. Uzgajaju standardne poljoprivredne kulture: soju, suncokret, kukuruz i pšenicu.
-Odlučili smo da od ove godine odustanemo od soje jer već treću godinu za redom nam ne donosi nikakvu zaradu zbog loših prinosa uzrokovanih sušom. Na šest hektara imali smo oko 8,5 tona prinosa, što je baš malo. Suncokret je za ovu godinu rodio najbolje, jer ga je bilo oko tri tone po hektaru, dok smo kukuruza imali 5,5 tona po hektaru. U Bosutu je zemlja lošeg kvaliteta – koliko mi ovde dobijemo po hektaru u Kuzminu i Martincima imaju toliko po jutru, a ulaganja su maltene ista i kod nas i kod njih. Teško je isfinansirati sve uz tako loše prinose i nisku cenu poljoprivrednih proizvoda. Ni na svinjama više nemamo zaradu pa smo zbog toga smanjili broj u oborima, sa 15 na devet. Ranije smo držali i dosta goveda, najpre 30, pa 16, pa 14, onda samo dve krave, ali sada smo u potpunosti odustali od toga. Nas četvorica svakodnevno radimo, ali sa ovim cenama ne možemo da zaradimo mesečno ni minimalac – razočarano konstatuje Jovica Obradović, poljoprivrednik iz Bosuta.
On dodaje da pamti bolja vremena u poljoprivredi koja su bila pre 10, 15, godina kada se gradilo, pravilo, kupovalo…Moglo je od zarade nešto i da ostane, dok se sada samo, kako kaže, “presipa iz šupljeg u prazno” i dodaje:
-Došlo je takvo vreme da bukvalno pazimo samo da ne potonemo, odnosno da ne odemo u minus i to je to. Više nam na ruku ne idu ni vremenski uslovi, poremetilo se vreme skroz, a sa druge strane i agrarna politika je veoma loša. Naši proizvodi se ne cene dovoljno i nemaju pravu vrednost, plus što se ne znaju nikakvi pariteti. Kad krenemo da vršimo pšenicu mi ne znamo šta nas sleduje, odnosno kakva će cena biti kad je budemo predavali. Isto je tako i u svinjarstvu, jer po trenutnoj ceni svinja od 180 dinara, za bravca od 110 kilograma mogu da dobijem oko 20.000 dinara u bruto iznosu, što je veoma malo s obzirom da je sve skupo – gorivo, mazivo, rezervni delovi, a pre svega svakodnevni život. Eto, iz toga razloga nisam zadovoljan ovim čime se bavim, a ne zato što mislim da je naš posao težak. Mi imamo svu potrebnu mašineriju, pre četiri godine smo kupili i kombajn, ove godine smo ga kompletirali sa kukuruznim adapterom, a uspeli smo da kupimo i još jednu prikolicu. Volje i sredstava za rad imamo, ali je sve to malo plaćeno. Radimo 365 dana u godini, skromno živimo i odričemo se bukvalno svega drugog i opet jedva uspemo da uštedimo neki dinar.
