Teatar imena Irene Kolesar izrodio se u srcu Sremske Mitrovice, u okvirima Društva Rusina, a po ugledu na čuveni zagrebački „Teatar u gostima“ Relje Bašića, a pokrenuo ga je glumac nestvarne, vanserijske energije i talenta Vladimir Balašćak.
Ova pozorišna trupa je zamišljena, kao temelj sa kojeg će se graditi rusinska kultura i čuvati rusinski nacionalni identitet, kako bi se na prvom mestu obnovilo igranje pozorišnih komada na rusinskom jeziku u Sremskoj Mitrovici, posle gotovo više od pola veka. Posle nekoliko projekata i predstava, trupa je daleko nadvisila, nadogradila i prevazišla ono zbog čega je osnovana, pošteno opravdala ime koje nosi i osvaja svet promovišući ime Grada Sremske Mitrovice i Republike Srbije. Predstave i performansi izvode se na srpskom, rusinskom i ruskom jeziku sa velikim entuzijazmom i energijom.
Nakon pola veka pauze od postavljanja pozorišnih komada na rusinskom jeziku u Sremskoj Mitrovici, dogodila se predstava „U potpisu Virdžinija Vulf“ u režiji jugoslovenske glumice Olivere Ježine, po tekstu i u izvođenju glumice Jelene Janković koja je predstavu iznela maestralno s obzirom da joj je rusinski jezik bio stran, ali ga je za potrebe predstave savladala i predstavljala teatar na festivalu malih formi Rusina u Pozorištu mladih u Novom Sadu 2007. godine barabar sa rusinskim umetnicima, kojima je rusinski jezik maternji.
Pored Balašćaka, svoj veliki i neprolazni pečat u stvaralaštvu ove trupe, svojim pregalaštvom ostavljaju glumica Jelena Janković i reditelji Dragan Jovičić Jović i Lilijana Ivanović.
Jovičić Jović u svojoj maestralnoj režiji višestruko nagrađivane predstave „Raskol Rodiona Romanoviča“ po motivima romana „Zločin i kazna“ F. M. Dostojevskog, sa glumcima osvaja lovorike, kako u zemlji, tako i na inostranim festivalima, a osobito u Rusiji.
Trupa 2011.godine. gostuje u kući Fjodora Mihajloviča Dostojevskog u gradu Staraja Rusa u kojoj je Dostojevski živeo posle progonstva, a 2013. godine na Prvom međunarodnom festivalu „CHELoVEK TEATRA“u gradu Čeljabinsku, ruski kritičari govore i pišu: „Glumci kao da su izašli iz romana“. (Maja Brandesova).
Nakon povratka sa ruskog puta, po Balašćakovom tekstu iz života običnog sremskog čoveka, Jovičić režira predstavu „Srem naša kuća“, u koprodukciji sa Pozorištem „Dobrica Milutinović“ Sremska Mitrovica, koja postaje jedna od najdugovečnijih predstava ovog Pozorišta. Predstava koja je svaki put drugačija, nesvakidašnja, i koju publika, malo je reći, obožava, osvojila je prvo mesto na Festivalu Malih formi Rusina u Novom Sadu, snimljena je za arhiv RTV Vojvodine, prevedena je na tri jezika i igra se neprekidno na radost publike osmu sezonu.
Po onom što sam mogao da vidim u ovoj maestralnoj predstavi sa višedecenijskim repertoarskim stažom, Vladimir Balašćak, koji se svojim kreacijama i preciznom, iskrenom dramskom igrom poigrava sa publikom, dovodeći je od nezaustavljivog smeha, te u sekundi do tuge, suza i boli, igraće je dokle god ga noge nose….
Svoju enegriju i svoj umetnički žar u trupu unose i novi umetnici, akademski slikar Vuk Muškinja, mladi i talentovani glumac Nikola Janošević, glumica Nataša Jović Jovičić, operski pevač sjajni lirski bariton Aleksandar Stefan Radišević, koji u predstavi Tita Makcija Plauta „Aulularija“, opet pod budnim okom Jovičića, gostuju u gradu Umagu u Hrvatskoj, na Festivalu „Sepomaia Viva“, te na Antičkom festivalu talijanskog grada Villadose oduševljavajući publiku širom Istre i Italije.
Rediteljka Lilijana Ivanović, svojom dramatizacijom memoara poslednjeg jugoslovenskog i srpskog monarha, NjKV Petra II Karađorđevića u predstavi „Kraljev put“, bogatim iskustvom i radom, rasvetljava sudbinu mladog i nesrećama pritisnutog kralja „mučenika“, koji se kao dete našao u raljama svetskih moćnika i veoma loših političkih svetskih okolnosti.
Nakon premijere na Kraljevskom dvoru 08. decembra 2016. godine u Beogradu, ova predstava vrtoglavo ostavlja dubok trag, kreće na mnogobrojne turneje, budi i izaziva strahovite emocije u dušama gledalaca od Vardara do Triglava, a Balašćak će zlatnim slovima u analima srpskog pozorišta, biti upisan kao prvi glumac koji je na filigranski i potresan način tumačio poslednjeg jugoslovenskog monarha. Predstava „Kraljev put“, rađena je u koprodukciji Kolesaricine trupe i pozorišta iz Šapca, uz nesebičnu podršku tadašnjeg upravnika Zorana Karajića, koji se za nju nesebično zalagao.
Ono što je kuriozitet, sve predstave ove trupe rađene su bez ijednog dinara budžeta, oslanjajući se isključivo na entuzijazam, ideje, energiju i nerve svih poslenika i umetnika saradnika ove trupe. Irena Kolesar, gde god da je…bila bi ponosna.
Dokle god je ovakvih pozorišnom strasti opijenih zaluđenika, koji žive za pozorište i život mu posvećuju, ono će biti neuništivo!
Nikolaj Beljakov
Театер хтори ноши мено Ирени Колєсаровей настал у шерцу Сримскей Митровици, у рамикох Дружтва Руснацох, а по угляду на познати заґребацки „Театер у госцох“ Релї Башича, а порушал го глумец нєстварней, звонкасерийней енерґиї и таланту Владимир Балащак.
Тота театрална трупа задумана, як фундамент з хторого ше будзе будовац руска култура и пестовац руски идентитет, як би на першим месце обновело бавенє театралних фалатох по руски у Сримскей Митровици, после вецей як пол вика. После даскельо проєкти и представи, трупа надалєко надросла, надоградзела и превозишла гевто прецо є снована, чесно оправдала мено хторе ноши и залапя швет з промоцию мена Городу Сремскей Митровици и Републики Сербиї. Представи и перформанси виводза на сербским, руским и росийским язику зоз вельким ентузиязмом и енерґию.
После пол вика павзи од поставяня театралних фалатох на руским язику у Сримскей Митровици, реализована представа „У подпису Вирджиния Вулф“ у режиї югославянхскей ґлумици Оливери Єжини, по тексту и у виводзеню глумици Єлени Янкович хтора представу винєла маестрално з оглядом же єй руски язик бул страни, алє го за потреби представи звладала и представяла театер на фестивалу малих формох Руснацох у Театру младих у Новим Садзе 2007. року барабар зоз рускима уметнїками хторим руски язик мацерински.
Попри Балащака, свой вельки и непреходни пецат у творчосци тей трупи, зоз свою роботносцу охабяю ґлумица Єлена Янкович и редителє Драґан Йовичич Йович и Лилияна Иванович.
Йовичич Йович у своєй маестралней режиї вецейнїсто наградзеней представи „Розпука Родиона Романовича“ по мотивох романа „Злодїйство и кара“ Ф. М. Достоєвского, зоз глумцами освоєл ловорики, як у жеми, тако и на иностраних фестивалох, а окреме у Росиї.
Трупа 2011. року госцує у хижи Фйодора Михайловича Достоєвского у городзе Старая Руса у хторей Достоєвски жил после вигнанства, а 2013. року на першим медзинародним фестивалу „ CHELoВЕК ТЕАТРА“ у городзе Челябинск, росийски критичаре приповедаю и пишу: „Ґлумци як же вишли зоз роману“. (Мая Брандесова)
После врацаня зоз росийскей драги, на основу Балащакового текста зоз живота обичного сремского чловека, Йовичич режира представу „Срим наша хижа“, у копродукциї зоз театром „Добрица Милутинович“ Сримска Митровица, хтора постала єдна з найдлуговечнєйших представох того театра. Представа хтора кажди раз иншака, нєкаждодньова, и хтору публика, малоm повесц, люби, освоєла перше место на фестивалу Малих формох Руснацох у Новим Садзе, знїмена за архив РТВ Войводини, преложена на три язики и дава ше нєпреривно на радосц публики осму сезону.
На основу гевтого цо сом могол видзиц у тей маестралней представи зоз вецейдецнийним репертоарским стажом, Владимир Балащак, хтори зоз своїма креациями и прецизним, чесним драмским бавеньом бави зоз публику, приводзаци ю до нєпреривного шмиху, у хвильки до смутку, слизох и болї, будзе бавиц покля є на ногох…
Свою енеґрию и свой уметнїцки огень до трупу уноша и нови уметнїки, академски маляз Вук Мушкиня, млади и талентовани ґлумец Никола Яношевич, ґлумица Наташа Йович Йовичич, оперски шпивач одлични лирски баритон Александер Стефан Радишевич хтори у представи Тита Макция Плаута „Аулулария“, заш под будним оком Йовичича, госцую у городзе Умаг у Говатскей, на фестивалу „Sepomaia Viva“, та на античним фестивалу италиянского гораду Villadose одушевююци публику ширцом Истри и Италиї.
Редителька Лилияна Иванович, зоз свою драматизацию мемоарох остатнього югославянского и сербского монарха, ЙКВ Петра II Карадьордєвича у представи „Кральова драга“, з богатим искуством и роботу, розяшнює судьбу младого и нєщесцами прициснутого краля „мученїка“, хтори ше як дзецко нашол у рукох шветових моцних людзох и досц подлих политичних шветових обставинох.
После премиєри на Кральовским двору 08. 12. 2016. року у Беоґрадзе, тота представа вертоглаво охабела глїбоки шлїд, рушела на велї турнеї, побудзує и виволує страховити емоциї у душох патрачох од Вардару до Триґлава, а Балащак зоз златнима словами у аналох сербского театру, будзе уписани як перши ґлумец хтори на филиґрански и потресни способ толковал остатнього юґославянского монарха. Представа „Кральова драга“, робена у копродукциї Колєсаровей трупи и театру зоз Шабцу, зоз нєсебичну потримовку тедищнього управнїка Зорана Караїча, хтори ше за ню нєсебично закладал.
Гевто цо куриозитет, шицки представи тей трупи робени без иєдного динара буджета, операюци ше виключно на ентузиязем, идеї, енерґию и нерви шицких занятих и уметнїкох тей ґрупи. Ирена Колєсар, дзе ґод була…була би пишна.
Покля таки театрални страсци опитих залюбених, хтори жию за театер и пошвецую му живот, воно будзе нєзнїчтожуюце!
Николай Беляков
Зденко Лазор
Projekat „Od Karpata do sremske ravnice“ je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт „Од Карпат до сремськей рівниці“ є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.Top of Form
