“Pozornica je scenski prostor, to jest mesto na kojem se odigrava predstava. Sinonimi za pozornicu su: scena, bina, prizorište, te još poneki ređe upotrebljavani. Danas su pozornice, uglavnom, sličnih oblika i razlikujemo ih po površini i po tehničkoj opremljenosti, zavisno od namene.”
Ovu definiciju pozornice pronaći ćete na Vikipediji, i sa formalne strane njoj ništa ne nedostaje. Ali život nudi sasvim drugu definiciju pozornice. To je onaj prostor od proscenijuma do rikvanda na kome se igra, peva, plače, svira, glumi… To je onaj prostor na kome žive strahovi, nade, radost, na kome se prolivaju znoj i suze.
Niko sa sigurnošću nije utvrdio kada je napravljena prva pozornica. Ja bih rekao da su one stare koliko je stara i civilizacija. Zar prostor oko koga su igrali praljudi radujući se vatri nije pozornica? Zar arene za borbu gladijatora nisu bile pozornice? Zar lomače na kojima je inkvizicija palila veštice nisu bile pozornice? Zar ćošak u nekoj kafani nije pozornica? Zar parohijska bašta i crkvena porta nisu bile pozornice? Zar ceo svet nije bio pozornica dva svetska rata? Zar…
No, da se mi vratimo u vreme ne tako davno prošlo i u vreme sadašnje.
Prvi pisani tragovi o dešavanjima na nekoj vrsti pozornice u Beočinu zabeleženi su pre početka Prvog svetskog rata. Bilo je to vreme obeleženo buđenjem nacionalne sveti i osnivanja diletantskih družina, uglavnom pri sokolskim i vatrogasnim društvima. Tako je već 1907. godine zabeleženo da u okviru društva Srpski soko u Čereviću postoji pevački zbor i tamburaški klub. Već naredne 1908. godine u manjoj sali Vatrogasnog doma održana je pozorišna predstava, božićne pastirske igre sa pevanjem i igranjem, humanitarnog karaktera u korist đačke biblioteke. Bio je to komad „Pronađena deca“ po tekstu Lajoša Saboa. Neće proći dugo vremena a u Beočinu će se otvoriti još jedna pozornica, ovaj put sportska. Naime, 1913. godine osniva se fudbalski klub „BAK“ koji preko naziva „BSK“ 1933. godine dolazi do naziva „Cement“.
U periodu između dva svetska rata najaktivniji društveni život bio je u Čereviću, tadašnjem sedištu opštine. Pozorišne predstave koje su uglavnom izvodile gostujuće diletantske družine u kafanskim prostorima, priređuju i sami Čerevićani. Čerevičko pevačko društvo će 1926. godine, povodom 100 godina od osnivanja Matice srpske, u porti Hrama Svetog Save izvesti koncert.
Dešavanja na pozornici ima i u najmlađem naselju na teritoriji beočinske opštine – u selu Lug, naseljenog Slovacima. Lužani će 1929. godine izvesti predstavu „Strašilo“ Ferka Urbaneka, u režiji učitelja Mihala Benke.
U Beočinu tridesetih godina XX veka glavno stecište omladine biva Dobrovoljno vatrogasno društvo, odnosno njegova sekcija „Sloga“ u kojoj vežbaju folkloraši, horisti, glumci… I u Rakovcu će u tim godinama biti aktivna kulturno-prosvetna družina.
Igralo se i na najvećoj pozornici na svetu, za vreme trajanja Drugog svetskog rata. Igralo se za borce, ranjenike, za narod… O tim predstavama piše i Mira Banjac u svojoj biografiji.
Kada se spustila zavesa na tu najstrašniju pozorišnu predstavu od kada je sveta i veka, sa prvim danima slobode odmah se nastavilo igrati i pevati. Tako je prvi program u oslobođenom Beočinu izveden 16. oktobra. Veliki narodni zbor održan je istog dana ispred Fabrike cementa. Omladina Beočina, zajedno sa borcima, pripremila je i izvela prigodan program na kojem su pevane i recitovane revolucionarne i rodoljubive pesme. Zadatak, ali i čast, da pripremi taj prvi kulturni program u oslobođenom Beočinu, pripao je učitelju Braci Jovanoviću.
Od tada pa do danas beočinske pozornice, one prave, one na brzinu sklepane, prostore na livadama i šumarcima koje su se pretvarale u pozornice…u najvećem broju slučajeva zauzimali su i licem bili okrenuti ka publici, članovi KUD „Brile“. Članovi tog kulturno-umetničkog društva, koje ove godine obeležava 80 godina od osnivanja; igrali su, pevali, glumili, svirali, recitovali… na hiljade pozornica, gde god im se ukazala prilika za to.
Zahvaljujući velikom entuzijazmu prosvetnih radnika u Suseku, Banoštoru, Beočin selu, Lugu… svoje prve susrete sa pozornicama imali su osmoškolci svih uzrasta. Obeležavalo se u to posleratno vreme mnogo značajnih datuma iz narodno-oslobodilačke borbe i uvek se od škole tražilo da pripremi prigodan program, recital, priredbu… A za sve to trebala je pozornica, bilo kakva… Tri sa tri, pet sa dva… Nije bilo bitno.
U posleratnom periodu skoro svako veće selo imalo je zadružne domove u kojima je jedan deo obavezno bio rezervisan za binu. E, da te bine mogu da pričaju ko zna koliko bi priča i dogodovština mogle da ispričaju. Zamislite naslov: Sabrana dela zadružnih bina!
U starom Domu kulture u Beočinu, onom što je bio pored fabrike i koga više nema, organizovana je 1973. godine i prva smotra amaterskih pozorišta Srema. Pa iako su neki imali primedbi na dubinu i širinu scene, reflektore, stolice u sali… u naredne tri godine histrioni iz celog Srema dolazili su u Beočin i igrali svoje predstave. Tada je započeto nešto što i danas traje.
Ima li danas takvog entuzijazma? Ima li danas takve gladi za binama, pozornicama? Ne usuđujem se i ne želim reći da nema. Samo što se danas sve promenilo. Ozvučenja, osvetljenja, specijalni efekti, stroboskopi, dim-mašine, video-bimovi… Sve se to nastanilo na pozornice i, skoro, postalo njihov sastavni deo. I sve to ponekad postaje važnije od samog aktera koji stoji na bini.
O tempora, o mores!
Sekula Petrović
foto: Arhiva KUD “Brile”
Projekat “Kulturni vodič kroz Beočin” sufinansiran je iz budžeta Opštine Beočin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
