• Saturday, 28. May 2022.
O selu se uvek manje brine
Projekti | Sremska Mitrovica
0 Komentara

O selu se uvek manje brine

19. October 2017. godine

– Svi moji đaci su sad bake i deke i mislim da su zadovljni sa mnom i da sam im bila dobra učiteljica, poštuju me. Sam rad se vrlo malo promenio, jedino se promenilo to što sam imala puno dece u odeljenjima, a sada ih je manje, kaže Miroslava Mirosavljević

Piše: S. Lapčević

MiroslavaOsnovna škola „Sveti Sava” u Staroj Binguli ima samo četiri razreda. Nakon završetka škole u svom selu, Bingulci svoje školovanje nastavljaju u susednom Divošu. Trenutno školu pohađa svega šest đaka, a učitelj radi u kombinovanim odeljenjima. Nedovoljno sredstava za rad i ne tako povoljni uslovi ipak nisu sprečili jednu učiteljicu da svoj radni vek provede upravo u ovoj školi.

Tražeći posao u struci i bolje uslove za rad, učiteljicu Miroslavu Mirosavljević put iz rodnog Preševa dovodi u Staru Bingulu. U bingulskoj školi počinje da radi 1961. godine pa sve do 1994. godine kada odlazi u penziju.

Od Vranja do Srema

– Moja želja je bila, još kao učenice osnovne škole, da  budem učetiljica. Uspela sam to, uprkos vrlo teškim uslovima. Školu sam završila u Vranju. Ja sam došla po konkursu ovde, bila sam stipendista godinu i po dana. Došla sam 1961. godine u oktobru mesecu. Tada je ovu školu pohađalo oko 30 učenika. Radila sam dvokratno, pre i posle podne, dve do tri godine. Onda je počeo broj učenika da se smanjuje i počela sam da radim u kombinovanim odeljenjima. Onda sam radila jednokratno, do 10 sati sa dva razreda, prvim i trećim, pa nakon toga sa druga dva razreda, drugim i četvrtim, a radilo se i subotom. U ovoj školi su pre mene radili po dvoje učitelja, ali su nakon šest meseci rada odlazili. Meni je bilo žao da ostavim decu i tako sam ovde ostala 34 godine – priča učiteljica Miroslava.

Ona ističe kako su je ovdašnji ljudi lepo primili i da se dobro snašla, jer kako kaže, voli selo i ljude.

Skola– Ovde su stvarno svi bili fini prema meni – i deca i ljudi i dan danas me poštuju kao i ja njih. Nikada ni sa kim nisam imala konflikte. Kao da sam rođena ovde. Mada, uslovi za radi nisu bili toliko sjajni. Nisam imala toliko sredstava za rad. 1970. godine, pošto je naša škola proglašena za najuredniju i najbolju,  dobili smo 1000 dinara i kupili 10 klupa i 20 stolica. Promenili smo one nekadašnje skamije i to je nameštaj koji je kupljen, inače od sredstava ništa. Imali smo staru računaljku, neke stare slike i table koje smo stalno farbale, žena koja je održaval školu i ja, da nam budu čiste i uredne. Od 1992. godine, od kako je bunar presušio, vodu nismo imali i evo škola je nema ni dan danas. Jako su teški uslovi i danas za rad a ne onda. Prve dve godine nije bilo ni struje, a do 1970. godine ni puta. Zime su bile oštre, duge, i sa puno snega, pa kada dođu deca u školu, stavimo odeću i obuću da im se suši – priseća se sa osmehom učiteljica u penziji.

Niko neće selo
Retko koja devojka ili mlada žena bi sada bila spremna da iz gradske sredine, pređe da živi u selo i svoj posao nastavi u seoskoj školi. Ovoj učiteljici to nije bio problem. Nedugo pošto je počela sa radom, broj đaka je počeo da se smanjuje pa je morala da radi u kombinovanim odeljenjima. Ali, i tada je davala sve od sebe kako bi decu izvela na pravi put.

– Jako je teško bilo raditi u kombinovanim odeljenjima. Morate raditi program za sva četiri razreda, jako teško. Imala sam sreću da su mi super đaci bili, poslušna deca i dobri đaci. Za razliku od sada, koliko vidim da su malo nemirni. Onda je bilo drugo vreme, organizovale su se često priredbe.  Poslednju priredbu sam pravila sa pet učenika, celu priredbu su izneli. Oni su glumili, pevali recitovali. To je bio i najmanji broj đaka koji sam učila. Inače za svaki praznik, 1. maj, 8. mart, kraj školske godine, 29. novembar, uvek je bila organizovana priredba. Čak smo pravili torte za 1. maj, ručak, birali najbolju ženu sela, najbolju devojku, više smo se družili. U svemu tome pomagali su mi i roditelji te dece. Uvek su tu bili da pomognu – rado se priseća Miroslava.

Ona smatra da se i dan danas vrlo malo vodi računa o  školama u selu.

Sve je manje– Vrlo malo se vodi računa o seoskim školama, pogotovo o ovoj školi. Ova škola je prvo bila samostalna, oko godinu dana, nakon čega smo pripali Divošu. Mislim da je već 1962. godište od petog do osmog razreda išlo u divošku školu. Išli su peške. Postojao je put, ali nije bilo autobusa. Sada je situacija bolja. Đaci imaju organizovan autobus koji ih vozi u školu i sa kojim se vraćaju kući. Učitelj ima isto slabe uslove za rad. Ja sam još slabije imala. Đaci su đaci i deca treba da uče onoliko koliko i u gradu. Plan nastave mora da se odradi. Volim svoj poziv i mislim da sam ga odradila uspešno. Svi moji đaci su sad bake i deke i mislim da su zadovljni sa mnom i da sam im bila dobra učiteljica, poštuju me. Sam rad se vrlo malo promenio, jedino se promenilo to što sam imala puno dece u odeljenjima, a sada ih je manje – ispričala nam je Miroslava Mirosavljević, učiteljica u penziji, koja sada živi u prostorijama škole, iako joj je ranije, kako kaže obećavano da će dobiti stan, ni danas ništa od toga.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Kakve su nam škole, takva su nam sela” koji se finansira iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: